Дани нове камерне музике у Витену 2012

Стен-Андерсонов третман ансамбла се може сматрати видом звучне гестикулације. Он намерно избегава асоцијације на традиционалну звучност и структурисање музичког тока, служећи се само шумовима који настају као последица превлачења препарираног гудала преко озвучених жица. Амплификација омогућава да се гест извођача што боље преточи у звук, а гудало је модификовано тако да не може да произведе тон, већ само шкрипу или крчање. Тиме се постиже да се покрети музичара преносе до слушаоца не само визуелно, већ и са пратећом сонорном компонентом, која се, готово таутолошки изједначава са гестовима који је обликују.

Структура Кларкове композиције се састоји од наноса тонова и шумова који наилазе у таласима разликујући се према интензитету и текстури. Начин њиховог јављања подсећа на принципе формирања репетитивних узорака у минималистичким композицијама. И у овом делу је перцепиција промена у звуку постепена, али са битном разликом у структури самог понављања. Наиме, сваки појединачни талас звука је веома сложен и промене између њих се заснивају на смањењу или повећању сложености током понављања. Такође, у почетку су налети звука одељени паузама, које се, како дело одмиче, све више испуњавају наизглед случајним акустичким материјалом, који као да је преостао из главне сонорне масе. Постепено долази до попуњавања простора између таласа, чиме се интензивира количина звучних догађаја, али и смањује могућност праћења промена. Успостављањем континуираних, а међусобно квалитативно различитих целина, дело се завршава, наглашавајући супротстављеност шумова и тонова.

Аутор емисије Милан Милојковић