Божидар Трудић: Концерт за виолину

Животни пут овог готово заборављеног српског композитора, ни изблиза није личио на животне и професионалне путеве његових познатијих колега. Рођен 1911. године у Смедеревској Паланци, Божидар Трудић је за свој позив одабрао природне науке - физику и математику - које је студирао на  Београдском универзитету. Низ година је радио као гимназијски професор ових предмета, широм Србије и у Београду. Ипак, подстакнут својом љубављу према музици којом се у ранијој младости бавио, самоук и без професионалних претензија.

Трудић у својој 31. години уписује студије композиције на Музичкој академији у Београду, које краће време похађа код Стевана Христића, а затим код Јосипа Славенског у чијој класи и дипломира. Поред композиције, студирао је и дириговање са Крешимиром Барановићем и Михајлом Вукдраговићем.

Након завршених студија, 1948. године, Трудић постаје професор у средњој музичкој школи Станковић у Београду, чији ће потом бити и директор до 1951. године. Четири године касније, прелази на новоосновану Музичку академију у Сарајеву у којој ради до 1964. године, када се враћа у Београд, где наставља да делује као слободан уметник све до краја живота, 1989. године. Из поштовања према свом најзначајнијем музичком ствараоцу, музичка школа у Трудићевој родној Смедеревској Паланци од 1991. године носи његово име.

Композиторски опус Божидара Трудића обухвата две симфоније, неколицину мањих оркестарских форми, концертантна и камерна дела, кантате, хорска остварења и соло песме. Како Властимир Перичић наводи, „национална оријентација Трудићевих дела манифестује се у коришћењу карактеристичних елемената нашег музичког фолклора, каткад и у виду (стилизованих и преображених) цитата народних мелодија. С тим је у складу умерено савремена, често модално обојена хармонија."

Концерт за виолину, настао 1951. године, спада у ред најличнијих и најуспелијих Трудићевих остварења. Карактерише га лирска основна атмосфера и виртуозно третирана солистичка деоница подељена између фолклорно натопљених играчких и ариозних деоница. Већ сама прва тема концерта најављена у уводу, својим колебањем између дурског и молског тонског спектра, рефлектује хармонски профил народног мелоса. Тему другог става Трудић је засновао на  народној мелодији Цвекје цафнало познатој из Мокрањчеве Дванаесте руковети, док се трећи полетни и ритмички наглашен став заокружује кодом у коју је уплетена и каденца солисте. Концерт је премијерно извео Бранко Пајевић уз пратњу Београдске филхармоније, а под управом Живојина Здравковића 23. априла 1954. године у дворани Коларчевог универзитета, након чега је извођен више пута до данас.

Аутор емисије: Стефан Цветковић