Зоран Ћирић: Зауставно време

„...Алекса и Трки прате уводне минуте утакмице уз аристократски мир и извештачену опуштеност типичну за снобовску публику на тениским сусретима и сусретањима. Уваљени и заваљени у борбено комфорне командне положаје, рутински позирају у репрезентативним, трофејно фирмираним одеждама, са својим мање-више преживелим фацама - свесни телевизијских камера које су уредно мобилисане за овај меч јер сваки овакав догађај може бити болно преломан за медије навикле на сезоне расплета. Набирајући чело да им отежали капци не падају пречесто, очима лагано колутају вероватно у правцу замишљеног кретања спорокотрљајуће лопте око које трчкарају позерски расположени фудбалери, гладни телевизије колико и пара за кафанске проводе. Знајући с ким све имају посла, обојица се наизменично смрачују у лицу уз мудријашко климање главом. При чему Трки сачека да Алекса први начини неки гест, да би га потом и сам поновио у знак подршке и стручног разумевања ситуације којом нико не влада.

Покушавајући да успори нарастајућу тензију, Алекса повремено почеша подваљак. Затим уз исту такву окамењену нежност прочачка нос, накашље се у чврсто стиснуту песницу, масира ушну ресицу пазећи да је не откине. Схватајући да је ипак прерано да крене са свирањем ваздушне гитаре или да симулира мастурбацију џиновске каракурџе, искусни тренер довршава разгибавање придржавајући длановима без разлога уздигнуту браду.

Све у свему, досада која свашта обећава а ништа не гарантује. Из секунда у секунд, из звиждука у звиждук, из довикивања у све чујније псовање - опипавање пулса између два тима, као по сценарију из „Спортског журнала", постаје све жешћи петинг.

„Шта је овима из 'Жуте петолетке'? Што су оволико запели да гањају наше?" Тркију се омаче искрено чуђење. Можда зато што није имао жвакаћу гуму у устима. „Гледај их само како се понашају с лоптом." Трки резигнирано заврти главом. „Као да не знају где су дошли."

„А што се чудиш?" Алекса мрмља не отварајући уста како се не био чуо отегнути уздах из дубине његовог као фудбал округлог и пробушеном кожом закрпљеног срца. „Да нису можда они гадљиви на победу?", пита без ироније у гласу јер Трки је иронију ретко препознавао као иронију. А незнање је отац свих неспоразума, од којих се неки ни накнадним нагодбама не могу споразумети.

„Нису гадљиви", потврђује његов помоћник. „Али има на шта су много алавији", додаје саркастично, онолико колико је способан да се игра мистерије у којој је он увек мачка а онај други може да бира хоће ли да буде миш или пацов. „А и далеко им квалификације за Европу. Можда ако им Шумадинци и Банаћани дају бодове због регионализације. Можда тамо затворе неку компензацију. Али овде могу само да трампе своје дупе за наш к..."

Текст је читао Александар Божовић.

Уредница: Оливера Нушић