недеља, 07.10.2012, 00:10 -> 08:27
Бечка филхармонија (Ђ. Синополи) изводи дела Шумана
Грамофонија
Слушаћете како чланови Бечке филхармоније под управом Ђузепа Синополија изводе Другу симфонију и увертиру Манфред Роберта Шумана, са винила куће Дојче грамофон, објављеног у оквиру серије Диџитал рикордингс.
Пословање куће Дојче грамофон се свакако може сматрати успелим примером баланса између захтева тржишта и уметничког квалитета производа. Шуман у извођењу Синополија и Бечких филхармоничара представља пример ове праксе, не само због „доброг гласа" који ови извођачи уживају међу критичарима и публиком, већ и због начина представљања резултата њихове сарадње. Пре свега, ово издање има два пратећа текста, од којих се један, о Шуману и делима која су на плочи, налази на полеђини омота, а други који садржи Синополијево мишљење о делу, унутар „рукава".
Текстови су на известан начин повезани и акцентирају она места која, како се испоставља, разликују ову плочу од других издања, чак и у оквиру исте серије. Њихов фокус је на односу психологије и перцепције звучног тембра. Историјско одређење Шуманових оркестрационих поступака са полеђине, уводи у Синополијеву „мини-студију" о особеној психологији боје звука. Синополи полази од гешталтистичких претпоставки да би извео читаву перформативну стратегију, балансирајући између предубеђења савремене слушалачке културе, с једне стране, и Шуманове „искривљене" визије манипулације звуком, са друге стране.
Архитектонски принцип изградње звучне фактуре, проминентан код Бетовена на пример, Шуман је сјединио са симболичким, тј. асоцијативним приступом оркестрацији који је утемељио Берлиоз. Резултат тога је живописан оркестар динамичне звучности, чији слојеви освајају индивидуалност обликовања, водећи се акустичком драматургијом на микро нивоу.
Прича о оркестрацији и бојама звука, са омота овог винила, прелива се и у карактеристике самог снимка - једног од првих примера комерцијалне употребе дигиталног снимка. Како је Синополи био свестан особености ове технологије, његова визија тембралне пројекције пренесена је на носач са врло малим одступањима од претпостављеног „физичког" звучања оркестра. У његовом фокусу било је праћење генеалогије сонорних односа, док је изградња наративне целине остала у другом плану, што не значи да је била запостављена. Напротив, она је управо резултат спацијализације тембра, оствареног у садејству диригентског вођства и технологије снимања.
Аутор емисије Милан Милојковић
Коментари