Алгароти и реформа опере серије – Композиције Томаза Траете и Антонија Салијерија

Једна од централних тема у Алгаротијевом утицајном Есеју о опери из 1755. године јесте избор одговарајуће теме за либрето. Алгароти се ватрено залагао за коришћење сижеа из античке митологије, јер је сматрао да се на основу њих може изнедрити оперска радња која одише природношћу и једноставношћу, а истовремено преноси снажну моралну поруку. Као додатак свом есеју, Алгароти је написао и два оперска либрета, на теме Енеја у Троји, према Вергилију, и Ифигенија на Аулиди, према Еурипиду и Расину, који је требало да послуже као узори будућим либретистима. Седамнаест година након објављивања Алгаротијевог Есеја о опери двојица аутора који су се истакли у пољу реформе опере серије - либретиста Марко Колтелини и композитор Томазо Траета - обрели су се у Санкт Петерсбургу, на двору Катарине Велике. Njихова опера Антигона, рађена према Еурипидовом предлошку, један је од највернијих отелотворења реформе италијанске опере какву је заговарао Алгароти. У обради тебанског мита аутори су подвукли етички интегритет насловне протагонисткиње, као и моралну трансформацију њеног главног опонента, Креонта. У сценско-музички ток интегрисани су наступи хорова, пантомима и балет, док су елабориране, виртуозне арије пажљиво примењене тек неколико пута у опери, како би се истакли пресудни тренуци у развоју ликова. Радња започиње већ у току синфоније, која је музичка позадина за пантомимски приказ борбе Креонта и Полиника, а наставља се у тријумфалном Креонтовом уласку у Тебу, праћеном наступима хора, који прекида Антигона, опомињући брата на недело које је починио. Сукоб између Антигоне и Креонта доведен је до врхунца на крају другог чина опере. Тријумфална арија у којој Антигона показује своју моралну јачину непосредно је повезана са завршним дуетом њених завереника, Исмене и Хемона.

У свом Есеју о опери Алгароти је посебну пажњу посветио самом здању у коме би требало да се одигравају оперске представе. Заговорник неокласицизма у архитектури, Алгароти је пропагирао изградњу позоришта са пространом сценом, полукружним аудиторијумом и без сувишних орнамената. Највећи остварени пројекат новог оперског здања у другој половини 18. века била је изградња миланског позоришта Ла Скала 1778 године, 2 године након што је пожар уништио претходну зграду Краљевског позоришта Миланског војводства, а које је рађено према нацрту архитекте Ђузепеа Пјермаринија. Иако је важио за истакнутог представника неокласицизма, његов први предлог за нову Миланску оперу је одбијен, док је други, усвојени нацрт подразумевао конценционални облик аудиторијума, потковичастог облика. Продукција којом је отворено ново здање била је опера Призната Европа, за коју је музику написао Антонио Салијери на либрето Матије Верација. Вераци је поред употребе хора, честих речитатива accompagnata, ансамбала и финала, прибегао и отвореним сценским приказима убистава и насиља, што је шокирало италијанску публику.

Уредник емисије Срђан Атанасовски