Годишњица Глена Гулда

Гулд је, паралелно са својом пијанистичком каријером, развијао и изузетно обимну активност као радијски, телевизијски и радиофониски стваралац. У емисији ћете чути снимке дела Јохана Себастијана Баха, Орланда Гибонса, Доменика Скарлатија, Александра Скрјабина и Лудвига ван Бетовена који су забележени на радијским реситалима Канадске радиофонске корпорације ЦБЦ.

Глен Херберт Гулд рођен је 25. септембра 1932. године у Торонту, а од најранијих дана показивао је интересовање за музику и свет звука. Са три године његовим иначе музички образованим родитељима постало је јасно да њихов син има „апсолутан слух", те је убрзо добио клавир на којем је почео да свира.

До десете године Глена Гулда је клавиру учила мајка, а затим се уписује на Краљевски музички колеџ у Торонту где му је професор клавира био Алберто Гереро. Гулдов дар је био очигледан и убрзо његова каријера почиње да се развија у родној Канади. Године 1952. Гулд прекида сарадњу са Герером и следећих неколико година проводи у викендици својих родитеља на обали језера Симко - размишљајући, свирајући, читајући и компонујући. Његов први концерт у Њујорку, 11. јануара 1955. године у Градској већници, био је прекретница. Сутрадан је потписао ексклузивни уговор са дискографског кућом Коламбија, а у јануару наредне године овај издавач објављује његово извођење Бахових Голдберг варијација које му доноси светску славу и хвалоспев критике.

Од тог тренутка, Гулдов живот постаје предмет расправа, критичких разматрања, подела. Пре свега, јер Гулд убрзо по освајању јавности почиње да формулише доктрину одустајања од концертног извођења, што спроводи у дело 10. априла 1964. године када последњи пут наступа пред публиком. Тада је имао 32. године. У наредних 20 година свог живота - умро је 1982. године, посветио се снимању у студију, стварању радијских и телевизијских програма и писању. Аура "генијалног и ексцентричног" уметника која га је пратила од младости, само је расла, доживевши експанзију у периоду после Гулдове смрти, када се објављују романи, приче, филмови, студије инспирисани његовим делом и личношћу, док у Канади он постаје заштитни знак ове земље. Међу бројним књигама написаним о Гулду предњаче оне музичког писца Кевина Базане, а до сада су написани текстови о Гулдовој столици, о Гулдовом клавиру, његовом омиљеном Стенвеју ЦД 318 или Чиперинг клавиру на коме је вежбао код куће, филозофски есеји и литература готово хагиографског тона. У наше виртуелно доба - довољно је погледати колико садржаја о Гулду, његових интервјуа, снимака, али и омажа има на Ју Тјубу - па схватити да интересовање за овог уметника не јењава.

Уредница Ксенија Стевановић