Дани нове камерне музике у Витену 2012

Ово остварење је написано на основу мотива истоимене песме Ђакома Леопардија, у којој се овај романтичарски аутор, описујући самртну драму једне жене, пита о односу живота и смрти. У Оспалдовој музичкој визији овог вечитог питања, хору је додељена најистакнутија улога. Он доноси целине састављене од вертикалних блокова, сведеног хоризонталног кретања. Привидна статичност хорског парта призива атмосферу „мрачног" и „сакралног", чија је употреба у овом контексту оправдана романтичарским расположењем литерарног предлошка. Инструментаријум композиције чине бас тубе, четири бубња и жива електроника. Њихови наступи током и између хорских декламација су најчешће јасно одељени и чујни. Деоница бас тубе је испуњена држаним тоновима у најнижем регистру, као и повременим интервалским помацима, док бубњеви најчешће суделују у музичком току вирбловима и тремолима. Жива електроника се користи у виду семпла, уз повремене звучне синтезе које настају у току извођења. Оне су учесталије како се дело приближава крају, подижући интензитет драматичности што свакако доприноси и сценичности звучања композиције. У тим ситуацијама, електроника акустички подржава већ постојеће звукове, филтрирајући и појачавајући њихове реверберације. Композицију Инспирисано барељефом древне гробнице Клауса Оспалда слушаћете у извођењу хора Радија Западне Немачке и Ансамбла удараљки из Келна под управом Руперта Хубера. Деоницу бас тубе тумачиће Ханс Никел. Електронски парт је реализован у студију Радија Јужне Немачке.  

Аутор емисије: Милан Милојковић