Алгароти и реформа опере серије

У свом утицајном Есеју о опери, објављеном 1755. године, Алгароти је посебну пажњу посветио односу либретисте и композитора. Критикујући институције италијанске озбиљне опере које су биле усмерене ка промовисању певача и њихових вокалних способности, Алгароти се залагао за другачији приступ који би омогућио композитору и, пре свега, песнику да руководе свим аспектима продукције. Као узоран однос између либретисте и композитора Алгароти је истицао сарадњу Филипа Киноа и Жан-Батиста Лилија те је високо вредновао и читаво устројство париске опере у којој певачи нису уживали слободу налик оној на италијанским сценама.

Тандем Матија Вераци и Николо Јомели спада међу најпродуктивније сарадње либретисте и композитора унутар контекста реформе опере серије инспирисане Алгаротијевим начелима. Иако се њихов плодни рад односи пре свега на остварења настала на двору војводе од Виртемберга у Штутгарту, где је Вераци је био дворски песник, а Јомели композитор, њихова прва заједничка опера - Ифигенија на Аулиди - написана је већ 1751. у Риму.

Јомели ступа у службу дворског композитора у Штутгарту, 1754, док Вераци свој ангажман на двору војводе од Виртемберга добија годину дана касније. У наредних 15 година у Штутгарту и Манхајму ова два уметника поставили су укупно пет заједничких остварења. И Вераци и Јомели су подједнако били критични према ригидном метастазијевском моделу опере серије, који није допуштао изненађења како на музичком, тако ни на сценском плану. Према сачуваним сведочанствима, управо је Јомели подстицао Верација да развије специфичан идиоматски стил свог песништва директно супростављен Метастазију и његовом милозвучном стиху. Верацијеви стихови се у односу на Метастазија чине грубим, каткад недовршеним, али их управо то чини захвалнијим за композитора који је позван да експериментише са структуром музике.

Јомелијева и Верацијева опера Вологас премијерно је изведена 1766. године у летњој палати виртембершког војводе Карла Еугена, у Лудвигсбургу. Радња опере прати судбину побеђеног парћанског краља Вологаса, у кога се заљубљује Берениче, вереница његовог непријатеља, римског императора Луција Вера. У опери се посебно истиче изразито иновативни и неконвенционални финале првог чина, који започиње као квартет, али се завршава као дует заљубљеног пара.

Врхунцем сарадње Јомелија и Верација сматра се опера Фаетон, премијерно изведена у Лудвигсбургу 1768. године као део прославе рођендана војводе од Виртемберга. Узимајући истоимену оперу Киноа и Лилија из 1683. као модел, Вераци је осмислио дело засићено балетским сценама и сценским спектаклима. Финале завршног, трећег чина опере израђено је као низ музички контрастних одсека, што је први пример у историји опере серије примене овог композиционог поступка, иначе карактеристичног за проседе опере буфо. У њему је приказан смртни пад Фаетона, сина Хелија, бога сунца, који је управљао очевим сунчаним кочијама како би задивио изабраницу свога срца, Либију, као и смрт Фаетонове мајке, Климене.

Аутор емисије Срђан Атанасовски