18. век - Композиције Георга Кристофа Вагензајла

Вагензајл је одрастао у Бечу, у породици чиновника који су радили на царском двору, а захваљујући таленту младог композитора и препорукама дворског капелмајстора Јохана Јозефа Фукса, 1735. године добио је стипендију која му је омогућила континуирано музичко образовање. Захваљујући Фуксовој подршци, Вагензајл је 1739. године именован за дворског композитора и на овој позицији је остао до своје смрти. Током своје дугогодишње каријере радио је и као оргуљаш у приватној капели Царице Елизабете Кристине, те као лични пијаниста аустријског надвојводе и надвојвоткиње.

Средином 18. века, велики број Вагензајлових инструменталних композиција био је штампан у Паризу, што је допринело његовој међународној препознатљивости и ширењу његовог стила међу генерацијом млађих музичара. Посебно значајна била је Вагензајлова педагошка активност, јер је као учитељ обучавао читаву генерацију аутора који су Европом проширили класични стил, попут Франтишека Ксавера Дусека, Леполда Хофмана, Јохана Галус-Медерича и других.

Прве Вагензајлове композиције биле су духовна дела, најчешће мисе. Већ у овим радовим на пољу оркестрације примећује се бриљантни третман дувачких инструмената и тимпана, као и изузетно контрапунктско умеће аутора, оличено у бројним канонима, стретима и фугама. По преузимању позиције дворског композитора, Вагензајл је почео да пише и опере, превасходно за потребе различитих прослава и свечаности, ширећи музички језик опере серије иновативним прожимањем арија, ансамбала, хорова и речитатива, чиме је утро пут Глуковој оперској реформи која ће уследити две деценије касније. Стилски искорак који је Вагензајл начинио у односу на генерацију свог професора Фукса, може се најјасније уочити у његовим композицијама за инструменте са диркама, које из свита, прерастају у троставачне циклусе, где музички ток плени својом покретљивошћу, разгранатшћу и осећајем за детаље.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић