Алгароти и реформа опере серије

Половином XVIII века низ музичких писаца, либретиста и импресарија износили су критике на рачун италијанске озбиљне опере, осврћући се како на мањкавости институција опере, тако и на метастазијевски модел либрета који су сматрали превазиђеним. Франческо Алгароти убраја се међу најватреније заговорнике реформе италијанске опере у XVIII веку. Рођен у Венецији 11. децембра 1712. године, Алгароти је стекао одлично образовање, а боравио је неколико година и у Паризу. Био је укључен у продукције опера у Берлину и Дрездену као намештеник пруског краља Фридриха Великог и саксонског електора Фридриха Аугуста II. Пошто је, услед лошег здравља, био приморан да се врати у Италију, Алгароти је 1755. године под псеудонимом објавио свој утицајни Есеј о опери (Saggio sopra l'opera in musica) - врсну, промишљену и заокружену критику тадашњег стања у домену италијанске озбиљне опере. Као и већина његових савременика, Алгароти је сматрао да метастазијевска либрета не допуштају развој опере као уметности сценског спектакла, те је лек за оперу серију видео у угледању на француску tragédie lyrique. Алгароти је, међутим, увидео и да би увођење елемената француске опере, попут елаборираних хорова, балетских дивертисмана и веће улоге оркестра, морало да буде праћено и променама у институцији опере.

Прва оперска продукција у којој су примењена Алгаротијева начела реформе опере серије, одиграла се у Парми, 1759. године. Реч је о опери Хиполит и Ариција, рађеној према моделу истоименог остварења Жан-Филипа Рамоа и либретисте Симон-Жозефа Пелегрена која је постављена под личним надзором Гијома ди Тијоа, француског политичара, министра финансија и касније премијера Пармског војводства. За превод на италијански и адаптацију либрета био је задужен дворски песник Карло Фругони, док је композитор био Томазо Траета. Алгароти је и сам у одређеној мери био укључен у поставку дела, а добар пријем опере охрабрио га је да друго издање свог Есеја о опери објави под својим правим именом.

Постављање опере Хиполит и Ариција као специфичног амалгама француске и италијанске традиције озбиљне опере било је омогућено и одговарајућим политичким околностима. Према условима Ахенског мира из 1748. године, Пармско војводство припало је шпанском принцу Филипу, зету француског краља Луја XV, који је на препоруку свог таста поставио француског политичара Гијома ди Тијоа за министра. Ди Тијо је спроводио изразито француски оријентисану културну политику, а посебно је улагао у дворско позориште, радећи истовремено и као импресарио. Значајну улогу у обликовању ове оригиналне опере имао је композитору, Томазу Траети, који је имао задатак да изврши синтезу елемената француске опере са третманом вокалних деоница италијанског типа. У опери Хиполит и Ариција, инспирисан Рамоовим оригиналом, Траета је посебну пажњу поклонио тонском сликању, наступима хорова и балетским дивертисманима, али је истовремено остварио изразито виртуозне деонице главних јунака, поготову када је реч о лику Ариције коју је на премијери тумачила чувена сопранисткиња Катерина Габријели.

Аутор емисије Срђан Атанасовски