Грејем Харман: Елементи објект-оријентисане филозофије

Грејем Харман повлачи паралелу између два наизглед супротстављена покушаја деконструкције традиционалног појма супстанције - Хајдегеровог и Вајтхедовог - у оквиру којих се он превазилази релационалним схватањем објеката, те указује на ограничења ова два холистичка приступа. Наиме, према Хармановом мишљењу, иако је потенцијалност богатија од актуалности (предручности), могућности оруђа-бића не припадају самом оруђу-бићу по себи, већ зависе од односа са другим ентитетима, те оваквом концепцијом објекта није могуће обухватити дубљи смисао потенцијалности - потенцијалност као мењање, раст и кретање. Уколико објекат увек држи нешто „у резерви" ван сваког односа (то јест, уколико се та „резерва" не може сместити ни у један од ових односа), онда његово чисто релационално одређење није могуће.

Како Харман запажа, „Вајтхед се изражава нешто јасније од Хајдегера, и каже нам да актуални ентитет (односно, оруђе-биће) није трајна јединица која „истрајава кроз своје авантуре" у простору и времену. Реалност бића је затворена унутар подробне партикуларности пролазног тренутка. Да би ставио јачи нагласак на ово, он актуалне ентитете назива 'актуалним догађајима', како би избрисао било какав траг конотирања неке трајне супстанције... Хајдегер би такође имао потешкоћа при говору о 'истом' Dasein-у који истрајава из једног тренутка у други, будући да је Dasein суштински одређен посебним склопом пројеката у сваком тренутку, те у овој филозофији има мало места за Dasein-супстанцију која би остајала иста кроз низ променљивих пројеката. Шта би то било, онда, што је 'дубље' у Dasein-у, од укупности његових односа у сваком тренутку? Физичко тело? Душа? Тешко, будући да би сваки такав одговор захтевао трајни супстрат предручности, који би противречио остатку Хајдегерове филозофије. Мој став је да обојица, и Хајдегер и Вајтхед, постављају сами себе у тај ћошак због свог заједничког страха од традиционалног појма супстанције, који осуђују кад год је то могуће. Међутим, традиционална теорија није ни у ком случају једина алтернатива. Страх од овог класичног демона не оправдава подједнако неодрживу тврдњу да се оруђа-бића дају исцрпсти околностима у којима се тренутно налазе. Страх од воде не би требао да нас тера да скачемо у ватру, чак ни када би ватра и вода биле једине две ствари које се могу видети. Понекад, све што се захтева јесте мало стрпљења. Пре него што скочимо у било ком смеру, требали бисмо да размотримо могућност да је Хајдегерова/Вајтхедова  критика супстанције некада можда била ослобађајућа, али да она то више није. Критика је у неким пољима остала врхунац двадесетовековне филозофије. Али, тај век се недавно променио. Узевши у обзир тешкоће наводно свеобухватног контекста, у обавези смо да разоткријемо интегритет објеката, а да се при том не вратимо теоријама које су нам ова двојица мислилаца помогли да превазиђемо."

Књига Грејема Хармана „Tool Being: Heidegger and the Metaphysics of Objects" објављена је 2002. годинe у издању Open court-a из Чикага.

Циклус приредила: Ана Петковић.

Уредник: Иван Миленковић.