Џон Стенли и музика за оргуље

За разлику од Италије и Немачке, француске класичне оргуље стандардизоване су тек половином 17. века. По правилу, свираоник оругља је имао чак четири мануала, „велике оргуље" и „позитив", који су пружали основни контраст, као и два мануала само за десну руку, „ехо" и „речитатив", који су били осмишљени под утицајем музичко-сценских жанрова. Сваки регистар задобио је одређену намену, а на прелазу у 18. век објављено је низ приручника који су прописивали њихову употребу. Специфичност француске школе регистрације посебно се огледа у двема свеприсутним микстурама: plein jeu и grand jeu. Иако би требало да одговара оргуљском тутију, француски plein jeu је знатно обојенији од италијанских и немачких решења. Plein jeu је по правилу компонован од основних лабијалних регистара, односно принципала, на које би били додати регистри Cymbale (чинели) и Fourniture, два висока мешовита регистра специфична за француске класичне оргуље. Grand jeu је, пак, у основи компонован од језичастих регистара, али и лабијалног корнета, поклопљеног, дубоког, шеснаестостопног бурдона, као и аликвотних регистара. Док је plein jeu коришћен за евокацију алегорија божанског звука, почетке ставова мисног ординаријума, те уз типичне петогласне акордске структуре обогаћене задржицама, grand jeu је био резервисан за финала ставова и контрапунктски и фугирани рад. Овакву употребу регистрације проналазимо у Магнификату у октави Мишела Корета, из његове Прве књиге за оргуље оп. 16 из 1737. године, који започиње ставом у plein jeu, а завршава се финалом у grand jeu. Међу регистрима специфичним за француске оргуље у 18. веку посебно су упечатљиве такозване 'терце' (Tierce) - аликвотни лабијални регистар који је производио терцни аликвот, а чија је боја сродна хорни. Често су коришћене као соло регистар, као, на пример, у комаду Речитатив за терце Гијома Ласоа.

У емисији ћете слушати дела тројице француских композитора-оргуљаша, Мишела Корета, Клода Балбастра и Гијома Ласоа. Корет је од 1737. до 1790. био на више значајних оргуљашких положаја у Паризу, а уз своју Прву књигу за оргуље објавио је и трактат о регистрацији, темпу и артикулаицји, као и о прилагођавању клавсенских комада за свирање на оргуљама. Клод Балбастр био је један од водећих париских оргуљаша у другој половини 18. века. Рођен у Дижону 1727. године, Балбастр је након доласка у Париз задивио публику својим наступом изводећи сопствени концерт за оргуље 1755. године, као извођач бриљнтне технике и ауторитативног владања инструментом. У периоду од 1756. до револуције Балбастр је био оргуљаш у цркви Сен Рош, а био је ангажован и при краљевској капели, као и при цркви Нотрдам. Балбастрово свирање у цркви Сен Рош било је изузетно популарно међу Парижанима, привлачећи толико посетиоца да је надбискуп интервенисао ограничивши његове наступе. У Балбастровој публици био је и енглески историчар музике Чарлс Барни, који је забележио да Балбастр није само пратио наступе хора, већ је у стихове Магнификата уметао најразличитије оргуљске комаде, попут менуета, фуга, импровизација, жига, и слично. Гијом Ласо рођен је 1740. године у Поасију, а од 1769. године заузимао важна оргуљашка места у Паризу, те је био цењен као виртоуз и мајстор имрповизације.

Стенлијева оргуљска сола из опуса 6, објављеног 1752. године, по правилу су двоставачна, а одликује их разноврсност темброва и фактура. Соло број 1 у д-молу започиње Сичилијаном, док је у броју 3 у ге молу на специфичан начин употребљена неравномерно темперована хроматика. Соло број 5 у де молу је троставачни и започиње експресивним лаганим ставом у италијанском стилу засићеним хроматиком и задржицама, а наставља се упечатљивим анданте ларго ставом за регистар трубе. Соло број 7 у Ге дуру красе интригантни ехо-ефекти, број 8 у а молу је сачињен од маршевског прелудијума и фуге, док се број 9 у е молу завршава упечатљивом хендлијанском фугом.

Аутор емисије Срђан Атанасовски