Радомир Константиновић прелистава часописе

У наставку циклуса ОТИСАК ВРЕМЕНА, у петак, 10. августа 2012. од 23:05, можете слушати текст Радомира Константиновића „Између бога и конзерве”. У овом циклусу емитујемо текстове из заоставштине Радомира Константиновића, које је овај књижевник и филозоф писао за Трећи програм Радио Београда. Сваког петка представљамо Константиновићеве литерарно-филозофске рефлексије које је аутор, у раним годинама Трећег програма, сам читао у емисији „Радомир Константиновић прелистава часописе". Занимљиво је да ови текстови, које први пут репризирамо, нису нигде штампани.

У вечерашњој емисији можете пратити Константиновићев текст Између бога и конзерве. Аутор прелистава једну свеску часописа Дело.

„У последњој свесци Дела нашао сам, у стиховима Србислава Митровића, на које су ми пријатељи скренули пажњу, као на неком густом растињу с морског дна засићеног тишином и прозрачном светлошћу што подсећа на светлост коралних спрудова још нетакнутих људском руком, и који уносе у срце више зебње него спокојства - нашао сам и стих, тамо, не стих но само фрагмент стиха, неколико речи:

Љубавници не примећују растућу тишину."

„...Да ли је океан, да ли је свет којем припадамо, и од којега смо неодвојиви другачије осим по цену смрти - да ли су они за нас заиста само једно ђубриште? У своме чланку Црни пророци, Главуртић се позива на оне који, од Владимира Соловјова прекo Опенхајмера, Хајзенберга, Жак-Ива Кустоа и поменутог Пикара, објављују црно пророчанство апокалипсе коју нам припрема безумно коришћење савремених техничких моћи, и при томе он види, поново, лице свог пријатеља, маштара и сликара, недавно преминулог Леонида Шејке, чија визија савременог света била је онаква какву је он изрекао на последњој својој изложби: визија ђубришта у непрестаном његовом увеличавању. Он каже, при том, како се овај осећајни и луцидни сликар, писац најзначајнијега трактата о сликарству на овом језику, одрекао архитектуре, своје прве љубави, јер је видео у њој обичну слушкињу ове слепе воље што диже градове против природе, градове као велике фабрике овога ђубрета што расте у недоглед. То ђубре, вели Главуртић, баца олош, и њиме се, на неки начин, множи. То ђубре је дело ове неразумности, овог слепог света који детерџентима уништава морску фауну (за последњих двадесет година, она се смањила, по тврђењу Жак-Ива Кустоа за четрдесет посто, тако да је за ових педесет година угинуло око хиљаду рибљих врста, а гину и корали од којих су саздани гребени већи понекад и двадесет пута од Европе). Ко се не би пренеразио, и ко се са Главуртићевом носталгијом за чистотом, за разумношћу пред природом, не би усагласио, свим својим бићем?..."

Текст је емитован на Трећем програму 12. марта 1971. године.

Уреднице циклуса: Радмила Глигић и Оливера Нушић.

 

 

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом