Пољска међуратна авангардна проза

У пољској књижевности проза је кроз целу историју, у поређењу с поезијом, била у другом плану. Тако се догодило и у време настанка авангарде, мада, како ћемо видети, незаслужено. Промене после револуције 1905. године и настанак првих авангарди, футуризма и кубизма, догађали су се у њој спорије него у поезији. Прозни писци нису се обједињавали у правце и групе. Претежно су наступали појединачно. Нису писали ни манифесте, мада су се неки бавили и теоријом овог жанра. На првом месту је Станислав Игнаци Виткјевич са својом Теоријом чисте форме коју је покушавао да примени и у писању романа, мада роман није сматрао „чистом формом".

У прози Ижиковског, Јаворског, Виткјевича, Хвистека, претеча и кључних представника Прве прозне авангарде налазимо остатке модернизма што се настављају на пољски романтизам, посебно на метафизичност Словацког који је, како се види из програма и манифеста експресиониста, њихова звезда водиља. Са стварањем авангардних група, писањем њихових програма и манифеста, превредновања у области метода стварања, језика прозни писци нису могли извршити „преврат" већ су се пре препустили еволуцији. Због тога настављачи традиције и даље владају књижевном сценом и тржиштем, а „најреволуционарнија" и најзначајнија дела попут оних Ижиковског, Јаворског, Виткјевича прихвата прилично узак круг критичара и читалаца, премда се на основу њих не може рећи да Пољаци у то време нису пратили новине у европској прози тога времена (Пруст, Џојс, По, Жид, Вајлд и други), јер су Ижиковски и Јаворски чак њихови претходници. И проза Виткјевича, Хвистека, Темерсона, Гомбровича и Хоромањског сведочи о оригиналности и изузетности филозофског и естетичког образовања пољских прозних писаца тога времена, о томе да је уметност „свестан" експеримент извођен на основу јасно формулисаног сазнања. То посебно посведочују Виткјевичева Теорија чисте форме, Хвистекова Теорија сферизма и „процват психологизма", као полазиште романа Хоромањског. И поред покушаја научне дефиниције свога стваралаштва поменути писци су прихватали и изузетност Бруна Шулца кога славе Виткјевич и Гомбрович, изразите индивидуе, од којих се гледано теоријски то није могло очекивати, тј. феномен Шулц не би требало да се уклапа у њихово теоријско виђење прозе. Наравно, и он је имао своју „теорију митизације стварности", мада није био теоретичар нити је имао научно и филозофско образовање као они.

За почетак циклуса ПОЉСКА МЕЂУРАТНА АВАНГАРДНА ПРОЗА Бисерка Рајчић је изабрала и превела одломке романа Карола Ижиковског Утвара. Овај песник, прозни и драмски писац, афориста, књижевни, позоришни и филмски критичар рођен је у осиромашеној земљопоседничкој породици. Ижиковски се прво истакао као песник 1884. године, али је убрзо почео да пише прозу. Посебно био значајан његов експериментални аналитичко-психолошки роман Утвара. У овом делу он спроводи рационалистичку рефлексију о свесном и несвесном, и то пре Сигмунда Фројда.

Поред романа Утвара, Карол Ижиковски је објавио бројне стихове, драме, новеле, афоризме, као и критике: Чин и реч, Десета Муза. Естетски проблеми филма, Увод у карактерологију, Битка за садржај, Миљеник. Дело о Боју-Желењском, Слон у порцеланској радњи, Лакши калибар; док су Позоришне рецензије и дневник Белешке из живота, опсервације, мотиви и др. штампани постхумно.

Чита Ковиљка Панић.

Циклус приредиле Радмила Глигић и Тања Мијовић.