Џон Стенли и музика за оргуље

Целокупан Стенлијев опус за оргуље налази се у три збирке волунтарија, односно оргуљских сола, које је композитор објавио у периоду од 1748. и 1754. године. Намењен потребама богослужења у англиканским црквама, енглески жанр волунтарија сродан је континенталним жанровима оргуљског прелудијума, токате и фантазије. Закључно са почетком XVIII века усталио се двоставачни модел волунтарија сачињен од уводног става и фуге, чији су главни представници били Метју Лок, Хенри Персл и Вилијем Крофт. Иако објављена 1748. године, прва збирка Стенлијевих волунатрија, означена опусом 5, садржи и многа дела настала касних 20-их година XVIII века. У појединим делима из овог опуса Стенли је предвидео употребу два специфична оргуљска регистра: корнета и трубе. Корнетски регистар је врста микстурног регистра који је подражавао тембр корнета, а који је, захваљујући француском утицају, био изузетно омиљен у Енглеској. Регистар трубе који верно подражава звук истоименог инструмента је језичаст, са обрнуто конусним цевима.

Препознатљиве одлике италијанских класичних оргуља усталиле су се у оквиру такозваног модела „оргуља из Бреше" већ крајем XVI века и у великој мери су остале непромењене до Стенлијевог времена. Свираоник је по правилу имао само један мануал, а цеви су смештане у плитке, отворене кутије и скоро искључиво су израђиване од метала са високим процентом олова. Употреба регистара је била изразито стандардизована, поготову у оквиру богослужења. Као типичан  издваја се флаутски регистар; фигурирајући у  почетку  као ознака за било који лабијални регистар осим принципала, односно основног регистра. Током XVII и XVIII века градитељи оргуља су одређеним флаутским регистрима довитљиво подражавали тембр флауте.

Међу Стенлијевим италијанским савременицима који су у једном периоду своје каријере били активни у Лондону проналазимо имена Венецијанаца - Ђованија Батисте Пешетија и Балдасареа Галупија. Пешети, рођен око 1704. у Венецији и Галупи, рођен две године касније у оближњем Бурану, вештину компоновања и свирања на оргуљама учили су код Антонија Лотија, оргуљаша у базилици Светог Марка. У Лондону су обојица била превасходно активни као оперски композитори, али су објављивали и дела за инструменте са диркама. Док се Галупи у енглеској престоници задржао само пар година, Пешети је боравио дуже, од 1734. до 1747. године, када су, услед политичких прилика у Британији, Италијани-католици постали непожељни у Лондону. На крају својих каријера и Пешети и Галупи су постали оргуљаши у базилици Светог Марка у Венецији, значајно обогативши венецијанску оргуљску литературу. Пешетијев идиом одликују певљиве мелодијске линије, прегледна фактура, кратке, јасно артикулисане фразе, прочишћен хармонски језик, као и умешно владање контрапунктским радом.

Ђузепе Антонио Паганели се такође убраја у северноиталијанске композиторе који су у току своје каријере били активни широм Европе. Рођен у Падови око 1710. године, Паганели је дебитовао као оперски композитор у Венецији, а доцније је своје опере постављао у Прагу, Рајнсберу и Брунсвигу. Радио је при више немачких дворова, а пред крај живота постао је управник камерне музике шпанског краља у Мадриду. Његова колекција од 30 арија за оргуље или чембало штампана је у Аугсбургу 1756. године, и представља типичан пример италијанског, непретенциозног, галантног стила у музици за инструменте са диркама.

Аутор емисије Срђан Атанасовски