Салцбуршки фестивал 2012 – Пучини: Боеми

Салцбуршки фестивал, јдан од најпознатијих и највећих светских музичких манифестација, основан је 1920. године са циљем да оснажи уметничко стваралаштво у тешким годинама које су уследиле после Првог светског рата. Његови оснивачи су били важни уметници - песник и драматичар Хуго фон Хофманштал, композитор Рихард Штраус, сценограф Алфред Ролер, диригент Франц Шалк и режисер Макс Рајнхард.

Основни фокус Салцбуршког фестивала су оперска и позоришна уметност, али је временом програм проширен на музичку уметност уопште. У годинама после Другог светског рата, уметнички директор Салцбуршког фестивала је био Херберт фон Карајан, док је епоху од 1989. до 2001. године обележио Жерар Мортије, вероватно један од најутицајнијих оперских интенданата наше епохе. Од ове године, на челу фестивала се налази аустријанац Александар Переира, бивши директор Бечког Концертхауса и диркетор Циришке опере и Музичког фестивала у Цириху.

Ове године Салцбуршки фестивал је први пут у својој историји представио публици Пучнијеве Боеме. Уметнички директор Александар Переира је свој избор објаснио следећим речима: Желим да поништим чини које су учиниле да је Ђакомо Пучини анатемисан на Салцбуршком фестивалу - јер је то ствар коју никада нисам разумео. Од самог оснивања фестивала на њему су изведени, само један једини пут "Тоска" и "Турандот", док ни једно друго Пучинијево дело није било на програму.

Сценски идентитет Боема поверен је италијанском режисеру Дамиану Микиелету који је опери дао савремено тумачење. Полазећи од чињенице да заплет Боема нема стриктну наративну радњу, већ да је пред гледаоцима серија сцена из боемског живота, пошто је опера направљена према исотименом роману у наставцима Анрија Миржеа, Микиелети се определио за кинематографски приступ. Наиме, као на филму, слике, призори и утисци лете пред очима гледалаца. Париз, велики, сиви град настањују млади индивидуалаци: Родолфо пише, Колин филозофира, Марчело слика, а Шонар се окреће музици.

Попут многих младих људи данас, они живе у средишту великог града на ивици егзистенције, сањајући снове о слави и новцу. Овакав приступ изазвао је подељена мишљења немачке критике - од негативног става Франкфуртер Алгемајне Цајтунга, који назива поставку режијски неуспелом и сценографски кичастом, а програм фестивала популистичким, до изузетно позитивне реакције Ди Цајта. Овај недељник оцењује да је коначно мало гламура и модерности стигло у Салцбург, поздрављајући приступ који оповргава илузију и умањује значај патоса у Микиелетовој продукцији.

Сви критичари се слажу да је Ана Нетребко била изузетно убедљива као Мими, да је била глумачки и вокално најјачи део опере, те да је публици представила главну женску јунакињу без дашка патетике и непотребне сентименталности. Похвале су такође добили и италијански певачи Ардуини, Коломбара и Кавалети, док је пољски тенор Пјотр Бечала оцењен као солидан, али без бравуре. Бечким филхармоничарима дириговао је Даниеле Гати који је унео прозрачност у извођење, својствену "италијанском" звуку оперског оркестра.

Уредница емисије Ксенија Стевановић