Есеји Радомира Константиновића

У овом циклусу емитујемо текстове из заоставштине Радомира Константиновића, које је овај књижевник и филозоф писао за Трећи програм Радио Београда. Сваког петка представљамо Константиновићеве литерарно-филозофске рефлексије које је аутор, у раним годинама Трећег програма, сам читао у емисији „Радомир Константиновић прелистава часописе". Занимљиво је да ови текстови, које први пут репризирамо, нису нигде штампани.

У вечерашњој емисији можете пратити Константиновићев текст У сенци генеалошког стабла. Аутор износи своје виђење есеја Драгише Витошевића који је објављен у часопису Књижевна историја.

Витошевић поставља питање где је почетак српске поезије и износи, како пише Константиновић, „са савесношћу и ванредном аналитичношћу које га одликују и истичу, већ дуже време мишљења најразличитија; али он је и опрезан па умно види како ниједно искључиво решење није могућно, и како решење понекад не може да носи само једно име. Заиста, где су почеци модерне наше поезије? Ја се у то сад не бих упуштао. Та историја, и ти историчари, - не чини ли вам се да вас они понекад увлаче у неке игре чији добитак је раван губитку? Шта значи утврдити почетак модерне поезије? Бирати једно име, значи сањати изворишног генија једне стварности, генија у коме је, као у свеобухватном божанству, та стварност трансцендентно дата пре него што се испољила, тако да је стварност само некакво развијање овога свог трансценденталног филма. Ако песник ствара извесну стварност, ипак и та стварност помало измишља песника..."

Текст је емитован на Трећем програму 24. марта 1971. године.

Уреднице циклуса: Радмила Глигић и Оливера Нушић.