Џон Стенли и музика за оргуље

Џон Стенли је рођен у Лондону, 17. јануара 1712. године. Још као дете показао је таленат за оргуље, узимајући часове код Мориса Грина, оргуљаша у Катедрали Светог Павла, а први професионални ангажман стекао је већ са 12 година. У четвртој деценији 18. века Стенли је редовно наступао изводећи оргуљска сола у цркви Сент Ендрју на Холборну и у цркви Темпл, а његову публику сачињавали су виђени лондонски љубитељи и познаваоци музике, међу којима је био и Георг Фридрих Хендл. Стенлија је красила изванредна меморија, а лондонска штампа окарактерисала га је као „изненађење овог града, зарад његових генијалних извођења на оргуљама, чиме је сустигао, ако не и превазишао, врлине његових славних претходника". Наставивши да наступа као оргуљаш до краја свог живота, 1784. године, само две године пре његове смрти, у штампи је осванула и оцена да је „скоро непотребно расправљати о Стенлијевим врлинама као извођача, пошто су оне опште познате и уважаване", те да је „праведно ословити га као чудо и дику његове земље".

У емисији ћете чути Четири оргуљска сола из Стенијевог опуса 5 - оргуљски соло број 1 у Це дуру, број 2 у де молу, број 3 у Ге дуру и број 9 у ге молу које изводи Маргарет Филипс на историјским оргуљама из лондонских цркава Сент Џејмс и Сент Мери.

У сегменту емисије посвећене новинама у изградњи оргуља упознаћете се са стваралаштвом Јохана Ернста Еберлина, једног од најзаначајнијих представника салцбуршке оргуљашке школе која се у 18. веку истицала својим технолошким иновацијама. Наиме, једне од најсавременијих оргуља у првим годинама 18. века изградио је Јохан Кристоф Егедахер у надбискупској престоници Салцбургу. Аустријски град је уједно био значајно средиште теоретског разматрања конструкције оргуља и одабира одговарајућих регистара, о чему сведоче теоријски написи Јохана Баптиста Самбера објављивани у овом граду. Егедахер је за салцбуршке оргуље израдио један од првих одвојених свираоника са три мануала, а на његово дизајнирање регистара утицала су решења примењена на чувеним оргуљама цркве Санта Марија Мађоре у Тренту, које је овај градитељ помно проучавао. Међу утицајним оргуљашима и мајсторима контрапункта у салцбуршкој катедрали у првој половини 18. века издваја се Јохан Ернст Еберлин, чије је једино дело штампано за живота, 9 токата и фуга за оргуље, жанровски и по структури веома сродно енглеским збиркама волунтарија, односно оргуљских сола, које је писао Стенли. Рођен у Јетингену у Баварској 1702. године, Еберлин је постао четврти оргуљаш у Салцбуршкој катедрали 1726. године, а до 1749. напредовао је до положаја првог капелмајстора, стекавши опште уважавање и поштовање захваљујући својој извођачкој и композиторској умешности.

У време деловања Јохана Себастијана Баха и његових старијих синова естетика севернонемачких оргуља значајно се мењала услед њиховог честог спаривања са све многобројнијим хором у извођењу химни и корала: увећан је број и капацитет основних регистара од осам стопа, дубљи регистри од 16 стопа постали су снажнији ради постизања 'озбиљног' тона, док су високи регистри постали екстремни по специфичности и продорности темброва.

Вилхелм Фридеман Бах је у току свог живота био пре свега чувен као врхунски оргуљаш, о чему говори и текст објављен у знак поштовања након његове смрти у коме је наведено да је Немачка изгубила највећег оргуљаша и једног од незаменљивих музичара тог времена. Већ у младим годинама, када га је у музичким вештинама подучавао отац, Вилхелм Фридеман се интересовао за најновија достигнућа оргуљашке уметности. Ступивши на немачку музичку сцену 1733. године као оргуљаш у Дрездену, Вилхелм Фридеман Бах је 1746. задобио положај оргуљаша протестантске цркве у Халеу, што је било једно од најзначајнијих оргуљашких намештења у немачким земљама. Највећи део његових композиција за оргуље потиче управо из овог периода, и показује снажан утицај музике његовог оца.

Аутор емисије Срђан Атанасовски.