Велики интерпретатори – пијанисткиња Хуја Ванг

Иако је тек неколико година присутна на великим светским концертним сценама, Хуја Ванг важи за једну од најперспективнијих младих пијанисткиња данашњице.

На Пекиншки конзерваторијум примљена је већ са седам година, да би са четрнаест школовање наставила у Канади, а потом и на Кертис институту у Филаделфији, у класи Герија Графмана, који је остварио и највећи утицај на њен пијанистички развој.

Године 1998. Ванг је освојила прву награду на Такмичењу за младе пијанисте у Етлингену, а потом, 2001. године и на Међународном музичком такмичењу у јапанском граду Сендаију. Европски деби имала је 2003. године са Тонхале оркестром у Цириху, изводећи Бетовенов Клавирски концерт број 4, док се као њен деби на северноамеричком континенту наводи наступ са Пинкасом Цукерманом 2005. године, где је исти концерт извела замењујући пијанисту Радуа Лупуа.

Након што је исте године понела престижно признање на Гилмор бијеналу као најперспективнији млади музички уметник, Хуја Ванг је постала један од најангажованијих пијаниста своје генерације, наступајући са Њујоршком филхармонијом, Чикашким симфонијским оркестром, али и са значајним ансамблима изван Сједињених Америчких Држава, попут Симфонијског оркестра јапанске радио-телевизије, или Филхармонијом Санкт Петербурга. Почетком 2009. године Хуја Ванг потписала је ексклузиван уговор са дискографском кућом Дојче грамофон за коју је до сада снимила три албума.

Као значајан моменат у њеној каријери истиче се гостовање на летњем фестивалу Саратога центра извођачких уметности, на коме је посебну пажњу стручне јавности привукла својим тумачењем Сонате у ха-молу Франца Листа. Један од критичара забележио је да музика овог дела приказује две стране Листове личности које је Хуја Ванг осветлила јасном карактерном профилисаношћу материјала, са техничком спретношћу која допушта да сваки тон изнешен перфектном интонацијом, „говори сам за себе".

Такође, требало би истаћи и посебно упадљиву способност Хује Ванг да драматизацију музичког тока оствари суптилним агогичким убрзавањима и успорењима темпа, али увек у границама јасно зацртаног праволинијски логичног музичког тока. Без тежње да истакне колоритност клавирске палете, Ванг у први план истиче перкусивну сонорност клавирског звука.

Аутор емисије: Стефан Цветковић