Трауме прошлости и култура сећања – о филму „Баук“

У Београду 1. октобра ове године одржана је премијера филма Баук Горана Радовановића, који се бави НАТО агресијом на СР Југославију кроз призму једне камерне породичне драме. Бомбардовање Београда и Србије из 1999. године посматра се из „жабље перспективе“ дечака који живи са мајком, чији је отац професионални морнар и у том тренутку на другом крају света, и који мора да се привикава на „нову нормалност“ живота под сиренама за узбуну, дугих сати проведених у склоништима, раздвојености од ближњих и пријатеља, сталних несташица основних потрепштина, нестанака струје и, наравно – неумољивог и непрекидног бомбардовања. Филм не претендује на документарност, нити на епско приповедање о једном несумњиво херојском времену које се чврсто урезало у сећању свих наших суграђана – уместо тога он приповеда о потпуно приватним, интимним, и у одређеном смислу чак идиосинкратичним драмама малог броја људи.

Овај уметнички избор редитеља неизбежно доводи до сукобљавања индивидуалних доживљаја агресије појединачних гледалаца са верзијама из визуре главних ликова, што отвара простор за – у великој мери окаснели – дијалог о колективној трауми кроз коју је цело наше друштво прошло пре четврт века, а поготово његови најмлађи чланови. Филм Баук – проткан мотивима истоимене мрачне, готске баладе Јохана Волфганга Гета – истовремено поставља веома интригантна филозофска питања о метафизици зла, о природи рата, о хибрису политичког морализма, али и о друштвеном утемељењу културе сећања у колективним траумама.

На који начин нас је НАТО агресија траумирала пре четврт века, а на који начин то чини данас, како се као друштво и као култура постављамо према култури сећања, која је улога уметности у посредовању између друштва и његовог колективног несвесног, и како правазићи трауму рата и агресије без заборава поука које су нам донели, разговараћемо са редитељем и сценаристом Гораном Радовановићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић