Митологија, истина и лаж

Коментаришући расправе о истинитости легенди о краљу Артуру и витезовима округлог стола, Винстон Черчил је у својој Историји народа енглеског говорног подручја изнео сада већ славну тврдњу: „Све је то истина, или би бар требало да буде, притом још већа и боља.“ У време када је Енглеска била само провинцијална краљевина на периферији Европе, њене легенде и митове преносили се са двора на двор европски бардови и трубадури, да би они касније постали контитутивни мит једне глобалне колонијалне империје. Поседовање великих митских наратива – попут балада о Роланду, Сиду, Зигфриду, Робину Худу, или Игору – вековима је сматрано за темеље велике европске културе. По овим мотивима настајала су ремек-дела светске књижевности, музике, и филма.

Како се онда догодило да се у Србији – земљи која поседује богату властиту митску баштину – реч „мит“ почела користити искључиво пежоративно, у значењу „лажи“, „обмане“, и „бајке за малу децу“? Док се пред уметничким приказима митских наратива западних земаља стоји мирно и пада ничице, у Србији се, не само наслеђе народне књижевности, него и недвосмислено историјски догађаји подсмешљиво дисквалификују као „национална митоманија“. Да ли је реч о изреци о Јупитеру и бику, или о нечему другом?

Које је место митова у европској, а које у српској књижевности, зашто су митови „истина, притом још већа и боља“, и како се средњовековна епика у англосаксонској култури претварала у епску фантастику, а у српској у епску стварност, разговараћемо са доктором енглеске књижевности Данком Камчевским.

Аутор емисије: Никола Танасић