„Олуја” између Загреба, Книна и Београда

 Три дана уочи „Олује", последње велике битке рата у Хрватској деведесетих, Туђман је рачунао на повољну политичку ситуацији у земљи, „деморализацију у српским редовима", наклоност Немачке, Европе и НАТО-а. Како јасно наводе „брионски транскрипти", хрватски председник тада је имао и подршку Сједињених Америчких Држава за војну операцију до одређене границе „од неколико дана, три-четири, максимум осам". У том случају, како је на тајном брионском састанку објаснио генералима, неће бити ни политичке штете, напротив, у свету ће чак бити и на добитку.

Циљ је био да се Српској Крајини „нанесу такви ударци да Срби практично нестану". Према транскриптима Туђманових инструкција војном врху важно је било, из психолошких разлога, да „и цивили пођу, па ће онда и војска". Томе је требало да помогне и један претећи летак а у коме се Србима „тобоже јамче грађанска права". Рекао је, такође, да ће дан раније, 3. августа, послати преговарачку делегацију у Женеву „да би прикрио" оно „што се спрема за дан после".

Баш тог 3. августа, дан пре почетка акције са предумишљајем етничког чишћења, у Книн главни град Српске Крајине, из Београда је стигао телеграм у коме је стајало: „У следећa 24 часа не постоји опасност да Хрватска изврши општу агресију". Пошиљалац је био Генералштаб Војске Југославије. „Олуја" је ипак почела, у рану зору, само неколико сати потом.

Могуће је да је ова епизода само "обавештајни пропуст", али ипак отвара бројна питања о узроцима једног од најтрагичнијих српских пораза који је можда преломио исход свих ратова деведесетих. Шта се на релацији Книн‒Београд дешавало уочи операције „Олуја" и пада Српске Крајине, за Речено и прећутано говоре Саво Штрбац, председник Документационо-информационог центра Веритас и бивши секретар Владе Крајине и историчар Бојан Димитријевић са Института за савремену историју.

Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић.