Љубомир Симовић (1935-2025)

У емисији „Код два бела голуба" Љубомир Симовић нам открива како је поезија постала начин живота, како песник види и доживљава свет и како гради свет песме оивичен географијом родног града, пулсирањем различитих времена, над историјом, традицијом, митовима, легендама, над оним што је прошло и што је сада, уобличен језиком завичаја и менталитетом „обичних људи", озвучен већ насловом прве објављене песме „Балада о обичном човеку".

Један од могућих одговора на питање шта је поезија и шта значи живети поезију Љубомир Симовић нам нуди и у књизи есеја о српским песницима и драмским писцима „Дупло дно" као и кроз причу у емисији „ Код два бела голуба" коју започиње сећањем на родно Ужице које је временом постало и глави лик и књижевна позорница, на детињство и одрастање обележено књигама и позориштем. У једном разговору за „Књижевне новине“ који је вођен 1981. поводом објављивања „Изабраних песама“, песник Љубомир Симовић је рекао: „Поезија је нешто више од литературе. Она је или начин живота и животни став, или ништа“.

Прву песничку књигу „Словенске елегије" објавио је 1958. године а потом су уследиле књиге: „ Весели гробови", „Шлемови", „Уочи трећих петлова", „Источнице", „Игла и конац", „Видик на две воде" у којима се лица и наличја града Ужица преливају кроз слике предела и портрете обичних људи, увек као „ видик на две воде".

Песнички видици Љубомира Симовића, као видици или погледи на два света, на различита времена, на обичног човека који под теретом историје, ратова, и страдања, околности и стварности покушава да одбрани „смисао живота" , присутни су и у његовим драмама ( „Хасанагиница", „Чудо у Шаргану", „Путујуће позориште Шопаловић" и „Бој на Косову") као и у роману хроници „Ужице са вранама" који је објавио 1996. године.

Музички уредник: Радмила Дујаковић

Аутор: Тамара Крстић