петак, 29. јул 2016, 20:00
Код два бела голуба
О сликару и иконописцу Ђорђу Крстићу водиле су се током 19. века бројне полемике, од тога када је рођен, до тога ком је сликарском правцу припадао, а нарочито су биле оштре оцене његовог црквеног сликарства. Међутим, створивши особен стил, који није припадао шаблонима уметничких праваца тога доба, Крстић је ипак остао свој, а његова уметничка размишљања и начин сликања, никако се нису могли оспорити и занемарити у писаним историјама о уметности 19. и почетка 20. века.
О сликарском поступку Ђорђа Крстића, Урош Предић је записао:
„Пошто је фигуру добро нацртао мрком бојом, оставио би слику да се нацрт осуши. При даљем раду замазо би платно врло житком мрком бојом, пуном и широком четком, не одвећ дебело, да би се контуре назирале. Та мрка боја била је најпре асфалт, а после рђавог искуства са Аџибеговачким сликама, које су сасвим пропале, узимао је бајншварц, а као мазиво ланено уље са нешто терпентина и много сикатива, тако да што би урадио данас, то би сутра већ било сухо. У ту сочну мрку подлогу метао би све друге боје од којих свака поприма нешто од мрке основе. Тиме је на врло прост начин постизао хармонизацију свих тонова тако да му ни једна боја не дречи. Али тако радећи морало му се догодити да му доњи нацрт помало ишчезава под све дебљим слојем прераде, и да се контуре неосетно померају, на штету чврстине форме. То је дало повода неким његовим савременицима да му пребаце нехат у погледу цртања..."
Емисију посвећујемо сећању на сликара Ђорђа Крстића.
Насловна страна: Ђорђе Крстић, Голубац и стена Бабакај, Народни музеј у Београду
Autor:
Војислав Карановић
Од свог почетка, 1968. године, па до данас емисија Код два бела голуба прича приче о старом Београду, његовим житељима, појавама и догађајима, али и приче о прошлости осталих места Србије, и о свему ономе што представља живо језгро наше традиције. [ детаљније ]
Коментари