Гости из прошлости

Отац, улични акробата, вратио се на ратиште, а мајка, барска певачица, наступала је по крчмама. О Едит су бринуле баке. Једна јој је у млеко сипала вино, друга је водила бордел. Међу куртизане Едит је дошла прљава, запуштена и готово слепа. У мраку је провела пуне три године.

"Ја сам увек сматрала да ми је период проведен у мраку омогућио да стекнем способност да осећам другачије него остали људи. Много касније, када сам желела на прави начин да схватим, чујем и видим песму, ја сам затварала очи. Очи сам затварала онда кад сам желела да истргнем песму из дубине мог бића, или кад је било потребно да мој глас зазвучи као да долази издалека."

Света Тереза, којој су се куртизане молиле и у чије су светилиште одлазиле, учинила је чудо и мала Едит је прогледала. У тој причи лекар је одавно престао да се спомиње, па га ни Едит доцније није уплитала. Али, миљеници девојака за једну ноћ није било суђено да детињство настави тамо где се кали најстарији занат.

"Са татом сам прешла толико путева, да су се моје ноге могле излизати све до колена. Он је био акробата и наступао је на улици, а мој посао састојао се у сакупљању пара. Смеши се - учио ме је отац - тада ће ти више дати."

Једном је, пружајући шешир, запевала Марсељезу, јер једино је ту песму знала, и зарадила је више од оца. Њено певање почело је редовно да доноси више пара од очевих акробација, па је од петнаесте певала сама. Заправо, водила је са собом млађу полусестру Момон која је углавном сакупљала новац. Кад би сакупиле довољно пара, одлазиле би у ресторан и све би потрошиле на храну. Затим би поново певале да зараде за биоскоп. Никада нису размишљале о томе да је потребно оставити десетак франака и за сутра. Било је то 1932. године. Едит је таква остала читавог живота.

"Не сећам се да смо некад осетиле хладноћу или глад. Имам утисак да тих година није ни било зима... Наравно, било их је, али их се ја не сећам. Мислим да ни киша никад није падала."

Аутор и уредник емисије: Мирјана Блажић Микић

Радио Београд 1, 13.05