Paštel de nata - u postojbini poslastice kojoj je teško odoleti

"Hoćemo li da jedemo paštel de nata?" Na moje veliko iznenađenje, ovo je bilo prvo pitanje mog 12-godišnjeg sina kada sam mu saopštila ideju da tokom raspusta posetimo Lisabon.

Tik-tok je čudo! On je na toj društvenoj mreži već odgledao desetine recepata kako se to pravi, pre nego što sam ja imala ikakvu ideju kako taj kolač izgleda. Meni su asocijacije na Lisabon bili šareni tramvaji dok jure uskim uličicama Alfame, keramičkim pločicama obložene fasade i zvuci fada iz obližnjeg restorana.

Ali, ja sam valjda neka druga generacija.
I zaista, prvo što smo učinili posle sletanja na aerodrom i vožnje metroom do centra grada, bilo je da probamo paštel de nata!

 Na Tajmaut marketu, živopisnoj natkrivenoj pijaci, čija jedna polovina nudi sveže voće i povrće lokalnih proizvođača i raznovrsnu ribu iz dubina Atlantika, dok druga predstavlja pravi mali gastronomski ringišpil, sa restorančićima prepunim raznoraznih portugalskih specijaliteta, poređanih ukrug i mnoštvom stolova za sedenje ili jedenje s nogu u centralnom delu. Mali praznik za sva čula!

Mene je ova pijaca najviše podsetila na Centralnu gradsku pijacu u Budimpešti ili Našmarkt u Beču. Jedino što je situacija sa kovidom uzela danak, pa je u kasno prepodne jednog petka bila gotovo pusta. I naravno, bez evropskog digitalnog sertifikata ulazak nije bio moguć.
Šta reći, paštel de nata je više nego opravdao očekivanja. Njegov kremasti ukus dopao nam se već na prvi zalogaj i svakoga dana našeg boravka u Lisabonu, tokom dugih šetnji i obilazaka, koristili smo priliku da isprobamo na kom mestu u gradu ga prave najbolje.

Zato smo otišli u Belem, istorijsko predgrađe Lisabona, gde se nalaze nadaleko čuvene građevine, biseri kulturne baštine pod zaštitom Uneska, manastir Svetog Jeronima i Belemska kula. Manastir i kompleksu pripadajuća crkva Svete Marije od Belema predstavljaju jedno od onih zdanja od kojih vam u sekundi zastane dah. Osećanje poput onog kad izbijete na trg Trokadero u Parizu i odatle vam iznenada pukne pogled na Ajfelov toranj, Marsova polja i ceo "grad svetlosti" pruži se pred vama kao na dlanu, a vi možete samo da zanemite od lepote.

Takav utisak ostavlja i Jeronimski manastir u Belemu. Čipkasta kasna gotika u kamenu, specifičnog portugalskog manuelinskog stila, koji je ime dobio po kralju Manuelu I, toliko nestvarna da ne verujete da je delo ljudskih ruku.

Gradnju manastira za jeronimitski red monaha započeo je kralj Manuel 1501. godine, a trajala je ceo jedan vek. Na tom mestu bila je prvobitna crkvica u kojoj se čuveni portugalski moreplovac i istraživač Vasko da Gama pomolio i prekrstio pred odlazak na istorijski poduhvat, u otkriće pomorskog puta do Indije, preko Rta Dobre Nade, upravo sa doka gde je podignuta Belemska kula.

Njegov grob nalazi se u sklopu manastirskog kompleksa, zajedno sa originalnim viteškim oklopima kralja Manuela I.
Ali kakve veze ima ovaj manastir sa našim paštelom de nata, pitaćete se. Ogromne! Upravo ovde je on nastao pre više od 300 godina.
Legenda kaže da su monasi u davna vremena koristili belanca jaja kako bi njihova odeća bila besprekorno uštirkana. Zbog toga bi im ostajala ogromna količina žumanaca i, da bi je nekako iskoristili, počeli su da prave raznorazne poslastice.

Tako je nastao i paštel de Belem, izvorni kolač od lisnatog testa sa kremom od vanile, čiji su recept kasnije u Lisabonu kopirali i od koga je nastao i današnji paštel de nata.

Monasi su svoj desert prodavali i od toga manastiru obezbeđivali izvor prihoda, a kada je njihov red raspušten u prvoj polovini 19. veka, recept je kupila obližnja pekara, Fabrika de pašteiš de Belem, koja ovaj gastronomski slatkiš pravi od 1837. pa sve do današnjih dana. Recept se generacijama čuva kao najveća tajna.

I moram vam priznati, ukus ovog originalnog kolača je apsolutno fantastičan. Uvek topao, hrskave i meke strukture, ne preterano sladak. Ovde se stoji u redu da biste kupili tu poslasticu i pojeli je ili unutar poslastičarnice, ili kao "take away" u originalnom kartonskom pakovanju, sa kesicama kao puder sitnog cimeta i šećera u prahu.

Koji god turista poseti Lisabon, ovo je jedna od nezaobilaznih destinacija.
Fabrika de pašteiš de Belem dnevno proda čak 20.000 komada ove poslastice, uz druge deserte koje proizvode.
Naravno, i u drugim poslastičarnicama u gradu ovaj specijalitet je besprekoran. Stvar je ličnog ukusa koji bi vam se najviše dopao. Na preporuku lokalnih vodiča isprobali smo na još nekim mestima, ali jedno od najpoznatijih je poslastičarnica Manteigaria na glavnom gradskom šetalištu u pešačkoj zoni, Rua Augusta, lisabonskoj Knez Mihajlovoj, koja spaja dva centralna trga, Prasa do komersio i Rosio.

Cene paštel de nate uglavnom su ujednačene, 1,10 - 1,20 evra za komad, sa malim popustom ponegde za šest i više komada.
Moguće je kupiti ga i u lancima supermarketa po povoljnijoj ceni, ali su ukus i svežina neuporedivo lošiji.
Doduše, i to se da donekle popraviti jednominutnim podgrevanjem u mikrotalasnoj rerni.
Verovatno bi se na ovu ideju prekrstili jeronimitski monasi. Ali vredi! Tek da možete da se prisetite ukusa ovog specijaliteta i kada se vratite kući. Zažmurite, a poznata aroma na nepcu vrati vam uspomene na ovaj nezaboravni grad i sav njegov neodoljivi šarm i lepotu.