Како преживети плус 40 и минус 20 – подземни град у Турској крије тајну

Пре више векова становници Кападокије склањали су се под земљу како би избегли непријатељске нападе, али и екстремне временске услове. Данас научници поново разматрају могућност да подземна склоништа постану уточиште од све израженијих последица климатских промена.

Обликоване милионима година деловања ветра и кише, стене у Кападокији, у централној Анадолији, уздижу се из пејзажа попут рогова који пробијају Земљину кору. Пре него што је наука понудила објашњење за њихов настанак, локално становништво приписивало их је натприродним силама. Тако су добиле име „вилински димњаци“. Ипак, испод овог необичног предела налази се нешто подједнако фасцинантно – древни подземни град Деринкују.

Спуштањем у мрачне тунеле Деринкујуа, који се налази испод стена, сва чула постају изоштренија. Ваздух је пријатно хладан на кожи, док се камени зидови приближавају са обе стране. Уски, слабо осветљени пролази као да гутају све звукове, осим језиве јеке корака.

На површини сте можда оставили снежну олују за собом. Или је јул, а регион се суочава са још једним таласом врућине. Можда на рукама имате рукавице или вам се зној слива низ лице. Ипак, у Деринкујуу, што на турском значи „дубоки бунар“, температура се током целе године креће између пријатних 15 и 17 степени Целзијуса.

Некада је овај подземни град служио као склониште од арапских војски које су нападале регион од средине седмог до почетка 11. века. Данас инспирише другачији вид заштите. Истраживачи климе и урбанисти разматрају да ли би тајне подземне архитектуре Кападокије могле да помогну у планирању склоништа прилагођених климатским променама.

Бекство од временских екстрема

Истраживачка група за пећине Обрук (Obruk Cave Research Group) окупља посвећене истраживаче који су самостално мапирали неке од најважнијих подземних структура у Турској, укључујући и оне испод некадашње највеће катедрале на свету – Аја Софије.

Али Јамач, један од оснивача групе, последњих 15 година посветио је пописивању пећина и подземних грађевина Кападокије. То ради у оквиру сарадње истраживачке групе и општине Кајсери, на чијој се територији налазе ове грађевине. Мало је људи који могу да тврде да познају подземље овог подручја боље од њега.

За Јамача и његов тим, проналазак пећине и даље представља олакшање од екстремних временских услова.

„Температуре у свим пећинама, било да су природне или су их направили људи, у просеку прате температуре на површини током године. Лети је у њима хладно, а зими топло, што представља велику предност“, објашњава Јамач.

Током једне посебно исцрпљујуће летње експедиције, његов тим се надао да ће открити подземно насеље.

„Сећам се да сам се молио: 'Боже, молим те, дај да пронађемо пећинско насеље, подземно склониште, било шта, само да можемо да уђемо у стену'“, присећа се Јамач.

Према неким проценама, Турска се од прединдустријског периода загрејала за 2,1 степен Целзијуса. Раст температуре појачава топлотне таласе и доприноси све чешћим сушама, док истовремено мења обрасце падавина и повећава забринутост због поплава.

Према једној недавној студији заснованој на климатском моделирању, очекује се да ће број смртних случајева повезаних са прекомерном топлотом у Истанбулу до краја овог века бити десет пута већи.

Проблем представљају и зимски месеци. У Кападокији су зиме дуге и снежне, а температуре често падају испод нуле. Због тога је неопходно користити скупа решења за грејање, која подразумевају и значајну потрошњу енергије и емисије угљеника.

У времену када климатске промене доносе све веће изазове, чини се да молитва Јамача има више смисла него што се на први поглед чини.

У региону богатом пространим подземним пећинама, оно што Деринкују издваја од осталих јесте његова величина.

Процене о броју нивоа и дубини овог подземног града се разликују. Неки извори наводе да има између шест и 12 нивоа, док други тврде да их има чак 18 и да досежу дубину од 85 метара.

Деринкују се простире на више од 2,5 километра и могао је да пружи склониште за чак 20.000 људи. Имао је и око 53 бунара за воду и вентилациона окна.

Могућност одржавања пријатне температуре током целе године вероватно је била једна од ретких предности током опасних летњих месеци, када су се људи скривали од нападачких војски. Иако се ови тунели данас не користе као климатска склоништа, подземни простори на другим местима могли би да послуже управо у ту сврху.

Подземље као део урбанистичког планирања

„Углавном смо навикли да ширимо градове вертикално, изнад земље. Међутим, мислим да би требало да почнемо да размишљамо о подземљу као о ресурсу. За то ће вероватно бити потребна и одређена промена у начину размишљања“, каже Франческо Ла Виња, истраживач Италијанског института за заштиту животне средине и истраживање ИСПРА и председавајући Стручне групе за урбану геологију Европске асоцијације геолошких завода (EuroGeoSurveys).

Његове колеге из института ISPRA већ мапирају подземне просторе широм италијанске престонице, док његов тим помаже Риму да утврди који би од њих могли да се преуреде у климатска склоништа.

Предлог подразумева промену начина на који посматрамо просторе погодне за живот, слично ономе што су некада учинили становници Деринкујуа. Ла Виња је тај подземни град описао као „прекретницу“ у историји подземних насеља.

До сада је мапирањем евидентирано више од 7.000 подземних објеката широм Рима. Међу њима су каменоломи, катакомбе, водени тунели и древне подземне просторије. Они се простиру испод површине од приближно 350 квадратних километара.

„Важно је имати прецизне мапе ових празних простора, као и да градска управа те мапе укључи у своје генералне урбанистичке планове“, истиче Ла Виња.

Први такав генерални план развио је Хелсинки, где се градски живот одвија и испод земље. Подземни простор финске престонице обухвата игралишта, уметничке просторе, базене, музеј и цркву, а мрежа тунела протеже се на око 200 километара.

Као и у Кападокији, већина ових подземних простора првобитно је изграђена као одбрамбена инфраструктура током Другог светског рата и након њега. То је подсетник да инфраструктура настала као одговор на једну кризу може да послужи и у некој наредној.

Понекад се, међутим, идеја о животу под земљом јавља и без формалног планирања. У аустралијском рударском граду Кубер Педију, познатом по налазиштима опала, становници су схватили да им усецање просторија у меке стене и живот под земљом могу пружити заштиту од екстремних временских услова, уз значајно смањење потрошње енергије.

Ризици подземних склоништа

Претварање подземних простора у климатска склоништа и њихово отварање за јавност захтеваће одређен поступак, упозорава Ла Виња.

Постоји више врста подземних простора – од напуштених каменолома и древних катакомби до новијих војних бункера.

Када је реч о бункерима, потребно је обавити мање радова, јер градске власти углавном треба да провере стабилност бетонских конструкција и исправност вентилације.

Ситуација је сложенија код каменолома, катакомби и простора попут подземних склоништа у Кападокији, где су зидови и таванице од необрађене стене.

Пећине и тунели Кападокије указују и на два најважнија изазова приликом изградње већих подземних склоништа: опасност од урушавања и обезбеђивање одговарајуће вентилације.

Кападокија се налази у зони раседа Еџемиш, који се протеже више од 64 километра кроз регион. Иако ова конкретна зона раседа није произвела земљотрес у последњих 17.000 година, Турска је земља подложна земљотресима, а природне катастрофе представљају сталан разлог за забринутост.

„Кападокију су обликовали вулкани и ерозија. А сада је управо то, мало-помало, и разара“, каже Јамач, упозоравајући да је опасност од урушавања стварна и стално присутна.

Ла Виња потврђује да ризик постоји и додаје да је управо због тога неопходно да стручњаци процене конструкцију и потврде да је простор безбедан за коришћење. То је могуће само уколико нема знакова нестабилности.

Други проблем је вентилација. Деринкују је познат по импресивном систему за проветравање, али савремене технологије омогућавају још ефикаснију циркулацију ваздуха.

Такви системи могу да уклањају устајао ваздух и доводе свеж ваздух са површине помоћу вентилатора, вентилационих канала и уређаја за праћење квалитета ваздуха.

На тај начин се обезбеђује квалитет ваздуха у подземним склоништима Хелсинкија. Његови бункери данас могу безбедно да приме до 6.000 људи, чак и у случају да, због опасности од напада, морају да затворе улазе.

Промена погледа на живот под земљом

Данас се већина напуштених пећинских просторија у Кападокији користи за складиштење кромпира и лимуна, каже Јамач. Издавање ових простора за потребе хладњача постало је и извор прихода за локално становништво.

У граду Ортахисару, на пример, који има нешто више од 3.000 становника, издаје се око хиљаду пећина у којима може да се складишти до пет милиона сандука цитрусног воћа.

Ипак, Јамач се слаже да би ове пећине могле да буду идеално уточиште и за људе који су угрожени све топлијим летима.

„Уместо да купим кућу у којој бих морао да укључујем клима-уређај у свакој просторији, много радије бих живео удобно у кући усеченој у стену“, каже он.

Управо ту промену – од простора на које се раније није обраћала пажња до инфраструктуре за прилагођавање климатским променама – истраживачи попут Ла Виње покушавају да уведу у званичне урбанистичке планове.

Древни подземни градови Кападокије вековима показују да решења већ постоје. Оно што недостаје јесте спремност да погледамо испод површине.

среда, 18. новембар 2026.
13° C