Зашто смо виши од наших прадедова – шта нам историја открива о људском расту

Данас су млади одрасли људи широм света у просеку око 10 центиметара виши од својих предака који су живели пре 100 година, показују подаци истраживачке платформе Our World in Data.

Истраживање из 2016. године, у којем су упоређиване особе рођене 1896. и 1996. године, показало је да је највећи пораст просечне висине забележен код жена у Јужној Кореји и мушкараца у Ирану – за 20, односно 17 центиметара.

Разлог за то су побољшања у исхрани, смањена изложеност болестима, вакцинација и бројни други фактори, објашњава др Аравинда Гунтупали, професорка глобалног здравља на Универзитету у Абердину, у Шкотској.

Међутим, историја људске висине није увек подразумевала непрекидан раст.

Током хиљада година, исхрана, ратови, болести и друге велике друштвене промене доводили су до колебања просечне висине људи.

Прозор у прошлост

Према речима истраживача, висина људи може да пружи потпунију слику животног стандарда у периодима за које не постоје други историјски или статистички подаци.

„Телесна висина је добар показатељ благостања“, каже др Матијас Блум, економски историчар и почасни професор Универзитета Квинс у Белфасту, у Северној Ирској.

Истраживања показују да је између 80 и чак 90 одсто телесне висине одређено генетиком.

На преостали, мањи део утичу фактори као што су исхрана, изложеност болестима, услови одрастања и доступност здравствене заштите.

„Већа телесна висина одражава виши животни стандард“, истиче Блум.

Како би узели у обзир генетске разлике, истраживачи анализирају просечну висину великих популација, што им омогућава да уоче трендове и неједнакости које показатељи попут бруто домаћег производа (БДП) не откривају.

Да ли нас је пољопривреда учинила нижим

Према Блумовим речима, у историји се издвајају две велике прекретнице.

Прва се догодила током неолитске револуције, када су људи пре између 12.000 и 10.000 година прешли са лова и сакупљања плодова на пољопривреду.

Да би проучавали тако давне трендове, истраживачи се ослањају на податке добијене анализом скелетних остатака, иако такав приступ има одређена ограничења. Ипак, већина научника сагласна је да је развој пољопривреде довео до смањења просечне телесне висине.

Истраживање из 2022. године, које је узело у обзир генетске разлике, показало је да су људи у неолиту у просеку били 2,8 центиметара нижи него што би се очекивало на основу поређења са становништвом из периода пре неолита.

Развој пољопривреде донео је стабилније снабдевање храном, али не нужно и квалитетнију исхрану.

Ловци-сакупљачи у исхрани су користили више намирница животињског порекла, што је, према Блумовим речима, било од пресудног значаја.

„Говоримо о разлици између гладовања и одсуства глади. У том смислу, већа потрошња намирница животињског порекла је добра, јер су оне заиста неопходне за унос аминокиселина“, објашњава Блум.

Поред тога што су се квалитетније хранили, ловци-сакупљачи могли су да се селе и тако остављају отпад за собом. Земљорадници, с друге стране, нису имали ту могућност.

Били су изложени заразним болестима и „морали су напорно да раде, одржавају своје домове и брину о стоци, а живели су у непосредној близини животиња“.

Током наредних миленијума просечна висина људи у различитим деловима света час је расла, час опадала, али, према Блумовим речима, те промене често нису биле дуготрајне.

„Током веома дугог периода није било јасног тренда. Било је глади, било је ратова, али су се популације након тога опорављале“, наводи Блум.

Поједине кризе имале су неочекиване последице. Процене телесне висине након Црне смрти, пандемије куге која је средином 14. века однела животе чак половине европског становништва, указују на повећање просечне висине.

Истраживање које су Гунтупали и њене колеге спровели на основу скелетних остатака у Енглеској показало је да је просечна висина почетком 14. века износила око 170 центиметара. Почетком 15. века порасла је на приближно 174 центиметра.

Према њеним речима, доступних података нема много, али претпоставља да је висина „можда порасла због повећања зарада, јер је недостатак радне снаге радницима дао већу преговарачку моћ, што је могло да побољша њихов животни стандард“.

„Пакет иновација“

Према Блумовим речима, друга велика промена у историји људске висине догодила се током индустријске револуције, која је почела у Великој Британији у 18. веку, а затим се проширила на друге делове света.

Индустријализација је преобразила привреду, померајући њено тежиште са пољопривреде на индустрију, подстичући масовну урбанизацију, увођење нових технологија и ширење међународних трговинских мрежа.

То је довело до повећања телесне висине, али не одмах.

Услови у раној фази индустријализације „нису били повољни за здравље“, истиче Гунтупали. Лоши санитарни услови, пренасељени стамбени простори и исцрпљујући рад у фабрикама довели су до смањења просечне висине током првих деценија индустријализације у више земаља.

Блум наводи да су у великим индустријским центрима људи чак спавали у истим креветима, смењујући се у различитим терминима.

Тек касније, са растом прихода и ширењем мера јавног здравља, просечна телесна висина почела је значајно да расте.

Блум тај раст приписује побољшању санитарних услова, становања и исхране, као и развоју медицинских технологија.

„Реч је о скупу иновација које делују заједно“, објашњава.

Иако је Јужна Кореја индустријализацију доживела касније, њен брзи економски развој био је праћен једним од највећих забележених пораста просечне телесне висине током протеклог века – 15 центиметара код мушкараца и 20 центиметара код жена, показује анализа из 2016. године.

Да ли смо достигли максималну висину

Просечна висина људи у свету рођених 1996. године износи 171 центиметар за мушкарце и 159 центиметара за жене, према подацима платформе Our World in Data.

У данашњим високоразвијеним земљама раст прихода, продуктивности, производње робе и пружања услуга више се, како изгледа, не одражава на повећање просечне телесне висине, истиче Блум.

Разлог за то није сасвим јасан. Поједини истраживачи сматрају да су становници тих земаља можда достигли генетски условљену границу раста, док други претпостављају да би то могло бити повезано са све већом потрошњом брзе хране и седентарним начином живота.

Блум сматра да ћемо у будућности, поред телесне висине, можда морати да пронађемо нове показатеље „биолошког животног стандарда“.

Као пример наводи све већу заступљеност веганске и вегетаријанске исхране, која не мора нужно да доведе до повећања просечне висине, али може да има друге предности, попут позитивног утицаја на здравље и већe одрживости.

Када је реч о свету у целини, Гунтупали је скептична према могућности да људи наставе да расту у висину. Указује на сиромаштво у погледу доступности хране и енергије, као и на „веома, веома изражене неједнакости“ које данас постоје.

Земље са ниским и средњим приходима „имају више стопе заостајања у расту, а најсиромашнији становници тих земаља уједно су и најнижег раста“, истиче.

Заостајање у расту јавља се када су деца прениска за свој узраст, што за последицу има нижу телесну висину у одраслом добу.

Поред тога, према речима Гунтупали, екстремне временске појаве, попут суша и поплава, утичу на производњу хране и доступност млека и других производа животињског порекла.

„Истовремено се суочавамо и са смањењем буџета у области глобалног здравља, због чега су погођени многи програми вакцинације, програми исхране, као и бројни програми намењени избеглицама“, додаје.

Гунтупали сматра да ће, услед овакве „савршене олује“ неповољних околности, доћи до повећања неједнакости у телесној висини, не само између богатих и сиромашних земаља већ и унутар самих друштава.

„Живимо у свету изражене неједнакости“, закључује Гунтупали.