Сувенир из ресторана: Зашто скоро сваки четврти гост украде понешто са стола

Ножеви, свеће, држач за тоалет папир заједно са шрафовима и типловима – то је само део списка ствари за које су се недавно жалили француски ресторани са Мишленовим звездицама да им гости краду. Није сасвим јасно зашто су шрафови представљени као врхунац апсурда, јер ако желите да користите украдени држач за тоалет папир, биће вам потребни. То је само здрава логика.

Један угоститељ из Квебека пожалио се у јулу на сличне крађе – нестали су помоћни сточић, слика, па чак и термостат. И британски ресторатери потврђују да се то дешава и у Уједињеном Краљевству. Џен Остл из ресторана „Вилсон” у Бристолу рекао је за Би-Би-Си да су седефне кашичице које користи за послуживање сорбета од биља посебна мета: „Сваких неколико месеци морам да купим нових 28 комада.”

Ово је стара, често препричавана прича – све се своди на осећај да на то имате право, жељу за сувениром или храброст подстакнуту алкохолом. Ипак, делује некако ретро. Зар није стављање пепељаре из ресторана у џеп био суштински ситни злочин деведесетих?

Данас би требало да нас занимају „искуства, а не ствари”, и зар није поента објављивања досадне серије од седам лоше осветљених залогајчића на Инстаграму да свима покажете да сте били на неком фенси месту, а да нисте морали да украдете тањирић?

Успомена, трофеј или осећај да сте се „извукли“

Ипак, чини се да наши најнижи инстинкти и даље прораде када се нађемо окружени лепим посуђем. Истраживање добављача угоститељске опреме „Нисбетс” показало је да је 27 одсто одраслих Британаца узело неки предмет из ресторана или бара.

Стручњаци објашњавају да крађа из ресторана често није подстакнута материјалном потребом. Како тврди психијатар др Клаудија Ајмерих, „често се не ради о жељи или потреби за самим предметом”. Према њој, кључни мотиви укључују узбуђење, али и стварање приче – узимање предмета из одређеног ресторана претвара га у трофеј или успомену на доживљај.

Други важан мотив је осећај права. Гости који потроше значајну своту новца могу сматрати да имају право да узму нешто „мало” као компензацију или додату вредност за свој новац. За неке, привлачност лежи у самом чину крађе и осећају да су се „извукли” с нечим што не би смели да раде.

И колумнисткиња Гардијана признаје да није имуна на такве злочине и признаје да има малу кашичицу коју сигурно није купила.

Како угоститељи одговарају на тихе крађе

Шта угоститељи могу да ураде? Неки су покушали да на предмете ставе цене, док су се други упуштали у директну конфронтацију са осумњиченим крадљивцима кашика. Познат је случај из 2012. године када је кувар Том Ејкинс изазвао пометњу суочивши се са једним гостом.

Постоје и креативнији приступи, попут амнестије коју је понудио мексички ланац ресторана „Вахака”, обећавши бесплатне такосе гостима који врате њихове атрактивне, шарене кашике.

У ширем контексту, ове ситне крађе представљају значајан трошак. Само у категорији стакленог посуђа, ова навика је коштала угоститељску индустрију у Европи око 220 милиона евра у 2023. години.

Као одговор на проблем, угоститељи се све више окрећу технологији. Увођење дигиталних менија, постављање сигурносних система и видео-надзора постају све чешћа пракса. Ипак, дискретне крађе ситног инвентара и даље остају изазов који се више ослања на психологију госта него на софистициране методе заштите.

Досадно решење је пребацивање трошкова на госте кроз више цене. Знатно забавнији предлог је повратак брендираних кутија шибица, које су некада биле легитиман и шарен начин да се похвалите да сте негде били. Наравно, угоститељи би морали да нагласе гостима да је забрањено узимати их – јер на крају, све је у узбуђењу, а не у самом предмету.