Где је време стало, Олгица деценијама чува стару београдску берберницу

Најстарија београдска берберница ради од 1932. године, а њен изглед се за све то време готово није променио. У њој се и данас чува дух времена када су бербернице биле места за разговор, дружење и сусрете, а не само за шишање и бријање.

У локалу у центру Београда време као да је стало. Данас је за берберском столицом 74-годишња Олгица Обешва, која је после смрти супруга наставила да чува радњу као успомену на године које су заједно провели.

„Било је другачије, друго и време, не може да се упоређује са овим. Било је више да се причало о спорту“, каже Олгица.

Муштерије су некада биле захтевније, а тачно се знало који су дани били намењени за шишање, а који за бријање.

„Раније се све радило. Раније није било оно – ја то радим или не радим. Када муштерија дође, ви морате све да му радите – и бријање, и масажу, и шишање. Нема – не знам или не радим то. Нисмо ми смели ни да седнемо као радници. Морали смо да држимо капут или јакну, да помогнемо. Било је баш строго и морао си да поштујеш ко год дође“, рекла је Олгица.

Бријање, прављење таласа, прање косе и масажа били су саставни део посла. Суботом се радило само бријање, као и недељом пре подне. Данас је све другачије, а и муштерија које траже класично бријање много је мање.

Ова берберница чува и предмете који сведоче о историји заната. Некада је будући бербер морао да положи занатски испит и добије мајсторско писмо, а на шишање се чекало и по два сата.

Уз шишање и бријање ишли су кафа, чашица ракије и разговор.

„Били су господа, велика господа. Баш оно – господа. Ја њих сматрам као да смо род“, додала је она.

Све што је некада чинило једну берберницу и даље је на свом месту. Иако данас тешко проналази радника, Олгица би волела да, и када се једног дана умори, врата ове радње остану отворена.