Италијани међу најсујевернијим народима Европе – и даље верују у амајлије, петак 17. и црне мачке

И поред технолошког развоја и све већег ослањања на науку, свакодневни живот показује да празноверје није нестало. Напротив. Многи и даље пре важног испита или разговора за посао укрсте прсте, носе амајлију или избегавају одређене поступке за које се верује да доносе несрећу.

Иако је деценијама важила за европску престоницу сујеверја, испред Италије се сада налазе Летонија са 60 одсто и Чешка са 59 одсто испитаника који верују у различите облике среће и несреће.

Са друге стране лествице налазе се Финска, где је сујеверно 21 одсто грађана, Холандија са 25 процената, Француска са 28 и Белгија са 31 одсто.

Напуљ, град у којем сујеверје живи својим животом

Ако постоји место које симболизује италијанско празноверје, онда је то Напуљ. У овом граду вековима се преплићу народна традиција, религијска веровања и стари обичаји.

Један од најпознатијих симбола је црвени рог, познат као корничело (cornicello). Ова амајлија, која се најчешће израђује од црвеног корала, носи се као заштита од урока и зле среће и данас је један од најпрепознатљивијих италијанских симбола широм света.

Народно предање каже да корничело никада не треба куповати за себе; мора се добити као поклон од вољене особе да би правилно функционисао. Најмоћнији су када се преносе са родитеља или бака и дека на млађе генерације током важних животних прекретница.

Ако се срећни рог неочекивано одломи или поломи, сујеверје каже да је успешно апсорбовао талас негативне енергије или лош знак намењен вама.

Напуљ је познат и по „Сморфији“, традиционалном тумачењу снова, према којем сваки сан има свој број који се може играти на лутрији. Овај обичај и даље је део локалне културе и свакодневног живота многих становника југа Италије.

Црна мачка и петак 17.

Међу најраспрострањенијим веровањима и даље је оно да црна мачка која пређе пут доноси несрећу. Ту су и разбијено огледало, просута со или уље, отварање кишобрана у кући, стављање шешира на кревет или остављање хлеба наопако на столу.

За разлику од англосаксонских земаља, где се несрећним сматра петак 13, у Италији је то петак 17. Разлог се повезује са римским бројем XVII, који се може пресложити у латинску реч „VIXI“ – „живео сам“, што симболично упућује на крај живота.

Због тога поједине италијанске компаније и данас избегавају број 17 у нумерацији седишта, соба или редова.

Зашто празноверје опстаје?

Антрополози и психолози сматрају да празноверје није само остатак старих веровања, већ начин на који људи покушавају да се изборе са неизвесношћу.

Када се суочимо са важним животним догађајем, испитом, разговором за посао, спортским такмичењем или медицинским прегледом, ритуали и амајлије пружају осећај сигурности и контроле, иако рационално знамо да они не могу променити исход.

Позната је и изјава данског нобеловца Нилса Бора, који је у својој канцеларији држао потковицу за срећу. Када су га питали да ли заиста верује у њу, одговорио је: „Не верујем, али кажу да делује и када не верујете.“

Сујеверје и фудбал

Спорт је једно од подручја у којима ритуали имају посебно место. Многи фудбалери годинама понављају исте покрете пре утакмице, носе исту опрему или излазе на терен увек истим редоследом.

Ни навијачи нису изузетак. Истраживања показују да приближно трећина италијанских љубитеља фудбала има сопствене ритуале током утакмица – гледају меч са истим друштвом, седе на истом месту, носе „срећни“ дрес или неку амајлију.

Неки чак верују да је пораз њиховог клуба последица тога што су тог дана прекинули своју уобичајену рутину.

Више од обичаја

Празноверје у Италији није само скуп ирационалних веровања. Оно представља део културног идентитета земље, обликованог вековима историје, од античког Рима и паганских обичаја до савременог народног фолклора.

Истраживање Евробарометра показује да готово шест од десет Италијана и данас, макар повремено, прибегава неком облику празноверја. Не зато што нужно верују да оно може променити судбину, већ зато што помаже да се лакше прихвати оно што је ван људске контроле.

У времену брзог технолошког напретка, изгледа да амајлије, ритуали и стара веровања још нису изгубили своје место у свакодневном животу Европљана.