Фотографско памћење је само наша пуста жеља

У филмској комедији The Sheep Detectives, Мопл има супермоћ: овај антропоморфни ован не може ништа да заборави. Он је само један у дугом низу измишљених ликова који поседују неку врсту фотографског памћења – изузетно корисну способност или, у најмању руку, важан покретач радње.

Шерлок Холмс користи савршено памћење да решава злочине (бар док се, као у Би-Би-Сијевој телевизијској серији, налази у својој „палати сећања“). А способност студенткиње медицине Џој Квон показује се као спасоносна у серији The Pitt, када се, пошто ургентни центар остане без приступа електронским здравственим картонима, присећа бројева соба пацијената, њихових симптома и примењених терапија.

Али наш мозак заправо не функционише тако.

„Многи људи верују да наше памћење функционише попут видео-рекордера – да тачно бележи стварност и савршено је чува“, наводи Габријел Принсипе, развојни психолог са Колеџа Чарлстон у Јужној Каролини.

Како би својим студентима показала да то није тако, задаје им једноставан задатак: да по сећању нацртају новчић од једног цента. Никоме то не полази за руком.

Неки ретки појединци, углавном деца, тврде да имају такозвану еидетичку меморију, односно способност да у мислима створе слику предмета чак и након што им више нису пред очима. Међутим, те слике нису савршене и не трају дуго. Иако постоје људи са изузетним памћењем, сви заборављамо. А то није недостатак.

Заправо, људски мозак не може све да задржи. „Када бисмо могли, живели бисмо у веома претрпаном свету“, напомиње Симона Гети, развојни психолог са Универзитета Калифорније у Дејвису.

Наш мозак не би знао којим успоменама да да предност, што би утицало на способност да се присетимо важних догађаја или детаља уместо небитних појединости.

Способност присећања сопствених искустава обично почиње око треће године живота, иако се већина најранијих сећања на крају изгуби.

„Увек се повремено појави неко ко мисли да се сећа проласка кроз порођајни канал“, каже Гети. Међутим, такве тврдње најчешће не издрже пажљиво преиспитивање.

Сећања која ипак задржимо тесно су повезана са расположењем. Лепа сећања поправљају расположење, док редовно присећање на лоша искуства може да погорша стања попут депресије или анксиозности.

„Негативне ствари заборављамо брже него позитивне“, каже Принсипеова. А то је, додаје, „добро за нас у емоционалном смислу“.

Такође смо склони да заборављамо искуства која се не уклапају у представу коју имамо о себи. „Ако себе сматрамо љубазном и оптимистичном особом, склони смо да заборавимо тренутке када то нисмо били.“

Чак ни сећања која задржимо нису савршено очуване фотографије. Могу бити нетачна, па чак и потпуно лажна.

Присећање подразумева активирање група нервних ћелија у различитим деловима мозга, попут хипокампуса, смештених у близини сваког уха, префронталног кортекса у предњем делу мозга и малог мозга у његовом задњем делу.

„Понекад посегнемо за погрешном ствари“, објашњава професорка Принсипе. „Узмемо нешто што нам је неко испричао, неки сан или нешто што смо замишљали. А понекад нам ти други делови почну деловати као стварни.“

Чак и људи који поседују ретку способност да се сопствених искустава присете до најситнијих детаља – познату као изузетно развијено аутобиографско памћење – могу да погреше.

„У већини случајева таква лажна сећања прилично су безазлена“, напомиње Гети. Неко се, рецимо, погрешно сећа да је партнеру испричао смешну причу, иако ју је заправо испричао мајци или се све догодило само у његовој машти. Међутим, када је реч о сећању на неки злочин, грешке могу да одлуче да ли ће неко завршити у затвору или не.

Колико год бисмо у таквим ситуацијама желели да имамо фотографско памћење, управо заборављање ствара простор за успомене које задржавамо. А чак и када њихове обрисе замагли време, „носталгија је дивна“, истиче Принсипе.

„Волим то што и даље могу да се вратим у мислима својој деци и што она, кад год пожелим да призовем ту слику у глави, поново могу да буду бебе.“