Јединствен светски успех – Вељко Вукићевић за 16 сати савладао више од 54.000 степеника

Концепт „Еверестинга" настао је 2016. године, кад је Аустралијанац Енди ван Берген дошао на идеју да бициклом савлада висину једнаку висини Монт Евереста од 8.848 метра. Касније је основао истоимену организацију и концепт се проширио на друге дисциплине. 

„На идеју сам дошао пре годину дана кад сам слушао искуства људи који су већ урадили 'Еверестинг', па сам желео и ја да урадим нешто тако јединствено и креативно што је ретко ко успео. Како живим у високим зградама, Бурџ Калифа као највиша на свету пролазила ми је кроз главу, али пошто је почео рат била је једна од мета, па сам одлучио да урадим на другој локацији. Нико није урадио тако нешто на свету", истакао је Вељко Вукићевић за Портал РТС-а.

„Нисам имао са ким да се мерим"

Да је сваки индивидуални успех заправо и тимски, најбоље показује подршка коју је имао момак из Врбаса, током изазова. Друштво му је правио пријатељ и колега из Краљева, Срђан Остојић, који му је позивањем лифта помагао да уштеди време и да што брже настави са новим успоном.

„Треба да се понавља активност све док се не сакупи укупно подизање на 8.848. Морао сам 59 пута да се попнем, а у једном успону има 49 спратова и висину 180 метара. Нисам задавао време за које морам то да урадим, сам по себи је изазов довољно тежак, па нисам још себи хтео да намећем додатни притисак. Такође, нисам имао са ким да се мерим, нити сам имао параметар да постављам рекорд", нагласио је Вукићевић.

Кућа славних „Еверстинга"

„Еверестинг" има неколико важних правила која морају да се поштују како би резултат био признат, а кад судије процене да су испуњени сви услови и да је све било регуларно, улази се у 'Кућу славних' и добија се сертификат.

"Ако узмемо пример бициклизма, морамо увек једну исту руту да понављамо све док не достигнемо висину Евереста. Правила налажу да се активност мора урадити из једног покушаја без заустављања сата, затим да нема спавања током активности, као и да током 'Еверестинга' немате временско ограничење. Резултат се поставља на Страва апликацији и она је једина меродавна. Тренутно сам у процесу добијања сертификата", наводи Вукићевић.

„Радио сам вежбе које побољшавају максималну потрошњу кисеоника"

Србин је докторанд на Факултету за спорт и физичко васпитање у Новом Саду, а у Абу Дабију је тренер у полицијској академији где обучава тамошње полицијске официре.

„Припреме у почетку нису ништа биле специфичније у односу на мој дотадашњи начин живота. Имао сам извођење полиције на јутарње вежбе, неких три-четири километра, уз лични тренинг. Касније сам у припреме укључио све активности које доприносе побољшању максималне потрошње кисеоника – вожњу бицикла, ходање уз нагиб са оптерећењем. Радио сам и вежбе снаге сопственом тежином, уз велики број понављања чучњева, искорака и сличних вежби", објаснио је Вукићевић.

Питање које се природно намеће јесте како је током овако вишесатног и захтевног изазова успевао да подмири основне животне, то јест физиолошке, потребе – кад је јео, пио, одлазио у тоалет и налазио време за одмор.

„Неколико зграда сам пробао у свом кварту где живим и ова у којој сам се пео највише ми је одговарала у смислу вентилације, близине тоалета, лифта и висине степеника. Кад је реч о исхрани, базирала се на здравим мастима, попут ораха и бадема, као и брзим шећерима као што су урме и банане, све оно што сам знао да ће ми дати енергију, уз пуно воде", истиче Вукићевић.

„Ни једног тренутка нисам помислио да одустанем"

У спорту се често каже да је глава јача од тела. Можеш бити физички максимално спреман, али ако немаш менталну снагу да издржиш најтежe тренутке, сва физичка припрема губи смисао.

„'Шта ће мени ово, да ли ћу ја ово моћи?', природно је да се појави сумња и то су нормалне фазе кроз које се пролази. Најбољи лек је тренинг, кроз који јачаш самопоуздање и постепено чиниш непознате ситуације познатим. Две недеље пре изазова почео сам да преииспитујем све оно што ме чека. Радио сам и визуелизацију, знао сам да може у неком тренутку да се појави питање 'Зашто мени ово треба, да ли да одустанем?', али ниједног тренутка нисам помислио да одустанем", открио је Вукићевић.

„Свако од нас има свој Еверест"

Према његовим речима, жеља му је била да приближи људима концепт „Еверестинга" и да промовише степенице као одличан вид физичке активности. Позитивно утичу на кардиоваскуларни систем, активирају велике мишићне групе доњег дела тела, побољшавају максималну потрошњу кисеоника и омогућавају велику потрошњу калорија, уз мање оптерећење зглобова у односу на трчање.

„Одрастао сам човек и немам потребу било коме да се доказујем. Сам себи сам поставио изазов, јер свако од нас има свој 'Еверест'. У мом случају то су биле степенице, неко други се бори са болешћу, неко има проблеме на послу, док је за студента његов 'Еверест' тежак испит на факултету. Желео сам да својим примером покажем људима да је и оно што на први поглед делује недостижно, уз добру организацију, логистику, упорност и тренинг, заправо изводљиво. Свако од нас има свој 'Еверест', само је потребно да га пронађе, крене ка њему и сигурно ће успети у остварењу циља", поручује Вукићевић.

„После два дана нормално сам функционисао"

Изазов је почео у пет сати ујутру, а завршио га је неколико минута пре девет увече. 

„Одабрао сам викенд кад нисам радио, јер сам се, искрено, плашио како ће тело поднети све то и да ли ћу бити способан да се вратим на посао. Због вфеликог броја истих покрета мишића ногу, највише су били погођени мишићи глутеуса, квадрицепса и листова. Прва два дана осећао сам и нешто већу исцрпљеност организма, али то је трајало док се није обновио гликоген. Већ после два дана сам нормално функционисао", открива Вељко. 

Без музике

Без музике, журбе и додатних ометања – само степенице и ритам који је сам себи наметнуо. Тако је провео 16 сати на путу до свог 'Евереста'.

„Нисам користио музику, иако своје тренинге често радим уз њу, јер доказано може да побољша ефекте тренинга. Током изазова нисам желео јер би се трошила батерија, а онда бих правио додатне паузе, па нисам желео да ме било шта избаци из ритма. У неким тренуцима сам чак и певао у себи. Свашта ми је пролазило кроз главу, нешто наше, домаће, оно што ти дође у тим тренуцима", уз осмех открива Велљко.

„Најјачи је био осећај поноса"

Нема већег задовољства од оног када остварите циљ који сте сами себи поставили, посебно када знате колико сте труда, времена и одрицања уложили да до њега дођете. 

„Дефинитивно је најјачи био осећај поноса. Наравно, било је и олакшања, али тело је и тада још било под великим умором, па и даље вучеш неки терет за собом. Али, што се каже, пао ти је камен са срца – много си лакши, али си и даље мокар. Тако да, олакшање свакако постоји, али ипак више преовладава понос", јасан је био Вукићевић. 

„Стигле су честитке из Србије, мислим да сам на најбољи начин представио нашу земљу"

Иако је изазов припремао дуго и пажљиво, одлучио је да о њему не говори много. Желео је да га заврши у тишини, без притиска и великих очекивања. Ипак, оно што је почело као лични изазов данас је прича која се далеко чује.

„Нико није знао ћу урадити изазов. Браћа су у Србији, а ја сам овде сам, тако да су знали само неки од колега. Кад су и остали сазнали, пријатно су се изненадили, честитали ми, а добио сам и велики број порука у којима су ми људи говорили да је цео крај и град поносан. Стигле су честитке и из Србије и мислим да сам на најбољи могући начин представио нашу земљу", сматра Вељко.

После оваквог подвига, за овог момка из Врбаса нема заустављања. Жеља да помера границе и буде први још у нечему што до сада нико није урадио остаје његов главни мотив, а нове идеје већ постоје. 

„Кад се нешто овако заврши, релативно брзо то оставимо иза себе и већ размишљамо шта је следеће. Могу да кажем да имам неколико идеја, али их за сада не бих откривао. Само могу да кажем да су и оне веома креативне и јединствене. За сада уживам у овоме што сам урадио", закључио је Вељко Вукићевић, човек који је први успео у изазову да пређе 54 хиљаде степеника за 16 сати.