Нисмо глупљи, већ когнитивно комфорнији – зашто мозгу није потребна пречица

Најновија истраживања показују да су у појединим развијеним земљама просечни резултати на тестовима интелигенције почели да опадају, што представља заокрет у односу на такозвани Флинов ефекат, који је током већег дела 20. века бележио сталан раст резултата на тестовима интелигенције из генерације у генерацију.

Није питање да ли смо глупљи, већ како користимо свој потенцијал

Специјалиста генетике Ивана Бузаџић истиче да резултате оваквих истраживања увек треба посматрати уз анализу величине и структуре узорка, али додаје да је неспорно да савремени начин живота мења начин на који користимо своје когнитивне способности.

Како каже, све већа употреба паметних телефона и ослањање на дигиталне технологије мењају свакодневне навике, а уочљиво је и да млади све мање читају.

„Не кажем да су деца данас глупља, али оно што сам приметила јесте да све мање користе свој мозак на начин који подстиче његов развој“, напомиње Бузаџићева.

Објашњава да се већ годинама бави епигенетиком – науком која проучава на који начин окружење и начин живота утичу на испољавање гена.

„Генетика је оно што је записано у нама, али на генску експресију можемо да утичемо. Што мање активирамо те добре гене, то више успављујемо потенцијал који већ имамо. Није да смо мање интелигентни, него једноставно не користимо наш мозак и наш генетски капацитет онолико колико би требало“, наглашава Бузаџићева.

Технологија није непријатељ, али мозак тражи вежбу

Др Марина Зарић-Контић из Института за нуклеарне науке „Винча“ сматра да проблем није у технологији, већ у томе што смо постали, како каже, „когнитивно комфорнији“.

Раније је, подсећа, до информација било потребно доћи уз много више труда – претраживањем књига, памћењем бројева телефона или сналажењем без навигације.

„Данас је све доступно на један клик. То је као лифт – ако га имате у згради, већина људи неће користити степенице. Иста је ситуација и са мозгом. Сви тежимо пречици и желимо да себи олакшамо“, објашњава др Зарић-Контић.

Као што мишићи слабе ако се не користе, додаје, исто важи и за мозак.

„Технологија и вештачка интелигенција нису саме по себи лоше. Лоше је када престанемо да постављамо питања, да истражујемо и када очекујемо да нешто друго размишља уместо нас.“

Због тога сматра да су савремени људи ефикаснији у проналажењу информација, али да су „делимично постали лењи када је реч о самом процесу размишљања“.

Радозналост као најбољи тренинг за мозак

Говорећи о особинама које помажу очувању когнитивних способности, др Зарић-Контић наглашава да интелигенција није директно повезана са карактером, али да поједине особине личности подстичу развој мозга. Пре свега издваја радозналост.

„Особа која је природно радознала више истражује, поставља питања и тражи одговоре. Управо тај процес размишљања и тражења решења јача неуропластичност мозга, односно постојеће неуронске везе и стварање нових“, објашњава она.

Поред радозналости, важне су и упорност и истрајност, јер подстичу човека да не одустане пред првом препреком, већ да настави да тражи решење.

Једнако важне су и социјалне интеракције.

„Дружење, разговор и размена идеја утичу на формирање и очување неуронских мрежа, а самим тим и наших когнитивних способности“, истиче др Зарић-Контић.

Дужина живота није исто што и његов квалитет

Ивана Бузаџић подсећа да се данас много говори о продужењу животног века, али да је важније питање како старимо.

„Дужина живота не значи и квалитет живота. Много је битније да будемо функционални, да сачувамо когнитивне способности и да што дуже можемо сами да бринемо о себи“, наглашава генетичарка.

Према њеним речима, начин живота може значајно да утиче на успоравање процеса старења, па и развоја деменције.

„Кроз физичку активност, правилан начин живота и тренинг мозга можемо много да утичемо на очување когнитивних способности. То је управо активација тих добрих гена о којој говоримо.“

Бузаџићева наглашава да решење није само у решавању укрштеница.

„Многи ме питају да ли ће, ако раде укрштенице, избећи Алцхајмерову болест. Нису укрштенице најважније. Важни су комуникација, дружење са људима, читање, нова искуства и активирање можданих синапси.“

Посебно истиче улогу окружења у развоју младих.

„Деца нису сама по себи крива. Данас им је једноставније да питају вештачку интелигенцију него да прочитају неколико књига. Када смо ми студирали, проводили смо дане у библиотекама, читали велики број књига и сами тражили информације. Данас многи студенти желе да им неко други све то сажме у једну скрипту.“

Мозак је најпластичнији у првим годинама живота

Др Зарић-Контић подсећа да су прве три године живота пресудне за развој мозга.

„То је период када је мозак најпластичнији. У једној секунди може да се створи и до милион нових неуронских веза. Зато је важно да се са дететом разговара, игра, да буде изложено различитим искуствима и подстицајима и да се негује његова индивидуалност.“

Таква основа, додаје, касније омогућава бољи развој мишљења, учења и других когнитивних способности. Добра вест је, међутим, да мозак не престаје да се мења ни у одраслом добу.

„Неуропластичност траје читавог живота. Мозак увек има способност да ствара нове везе, али само ако га подстичемо да ради.“

Нема чудесне формуле, али постоје добре навике

На питање како очувати интелектуалну свежину, др Зарић-Контић каже да не постоји једноставан рецепт, већ скуп свакодневних навика које је потребно доследно примењивати.

Ментални напор, наглашава, није нешто чега треба да се плашимо.

„Ментални напор није наш непријатељ. Ментални напор је највећи пријатељ нашег мозга и најбитнији за очување наших когнитивних способности.“

Поред сталног учења и читања, важни су и добар сан, физичка активност и правилна исхрана, јер без здравог организма нема ни здравог мозга.

На крају, као можда најважнију особину издваја радозналост.

„Морамо током читавог живота да останемо радознали и љубопитљиви, да желимо да научимо нешто ново. Не морамо да правимо велике промене – довољно је да сваког дана научимо неколико речи страног језика, стекнемо неку нову вештину или проведемо време у разговору са људима. Управо те мале навике чувају наш мозак активним“, закључује др Марина Зарић-Контић, на крају гостовања у Јутарњем програму.