Где је Планиница и зашто је пуна веселе деце

У Планиници има петнаест домаћинстава и више од двадесеторо деце. У скоро свакој кући одраста двоје или троје малишана.

Млади у овом ивањичком селу остају на огњиштима својих родитеља. Дворишта су испуњена дечјом игром и смехом, али и свакодневним обавезама у којима најмлађи, одмалена, помажу старијима.

„Помажемо, уносимо помало дрва, мој брат Страхиња он тамо по пољу са Сашком уноси љуске...", прича Стефан из Планинице.

„Кад је лепо време играмо фудбал кад је ово снег санкамо се, а у школу нас возе родитељи, или некад аутобус, и у школи исто лепо, има другара пуно", додаје Мартин.

На стрмом планинском терену живе вредни домаћини. Поред гајења малина, углавном се баве сточарством и прерадом дрвета.

Често се друже, ослањају једни на друге и негују блиске односе са комшијама и рођацима.

„Слажемо се, разумемо се добро, увек ту има понекад нека реч али већином сви се слажемо добро и лепо је. Има нас доста у селу, и радимо све сеоске послове што треба", изјавио је Милан Ковачевић.

„Имам троје деце, ћерку и два сина и ето, један син најмлађи је управо сад на добровољном служењу војног рока. Баш, баш има, баш је јако село што се тиче деце", каже Драшко Драгојловић.

Захтевни прилази домаћинствима и оштра планинска клима за њих су део свакодневице.

Иако живе у знатно тежим условима него у Ивањици, удаљеној готово 40 километара, мештани Планинице се не жале.

Гојко Ћировић каже: „Струја нам је добра, асфалт је добар, е само сеоске путеве, мало ту су мали недостаци земљани и тако. Децу у школу возимо, претежно возимо, има и аутобус наравно школски, има све регуларно што кажу".

Слога и љубав према родном крају у Планиници нису само речи. У њима мештани виде своју будућност и разлог да остану на селу.