Криза истине и криза смисла – зашто демократија не може да опстане само на чињеницама

Нервоза заговорника демократије пред овом епистемолошком кризом делимично је заснована на широко распрострањеној претпоставци да идеја демократије зависи од вредности истине. Али и та претпоставка има своју цену. Нажалост, демократска склоност да се преувеличава вредност истине долази у сукоб са другим демократским захтевима. Ту се долази до противречности које постају погодно гориво за непријатеље отворених друштава.

Филозофи су изнели више аргумената за ову везу између истине и демократије. Најраширенији је уједно и најгрубљи – демократија представља све оно што волимо, а истина је једна од тих ствари.

Постоје, међутим, и софистициранији начини да се то образложи. Немачки филозоф Јирген Хабермас тврди да здрава демократија има делиберативну културу, а делиберација захтева „тврдње о ваљаности“. Када говоримо о политици, морамо се потрудити да проверимо да ли је оно што говоримо истинито.

Марија Реса, филипинска новинарка и добитница Нобелове награде за мир, слично тврди да је демократији потребна истина јер: „Без чињеница нема истине. Без истине нема поверења. Без сва три немамо заједничку стварност, а демократија какву познајемо – и сви смислени људски подухвати – мртви су.“

Али да ли је заиста потребна истина да бисмо делили стварност? У пракси, већина искустава заједничке стварности не заснива се на истини. Помислите на митове, добросуседске односе или осећај заједништва, можда чак и религију, а свакако на крајњу заједничку стварност – саму културу. Тешко је тврдити да делимо културну стварност своје заједнице зато што је она истинита или зато што верујемо да јесте.

Неки би могли да тврде да је демократија везана за истину зато што је истина наводно неутрална. Наравно, популистичка сумња према стручњацима често се изражава демократским језиком – вредност истине треба да подржи такозвану тиранију експерата.

Међутим, кључна ствар је у томе да стручњаци који теже да говоре истину, за разлику од лажова или пост-истинитих популиста, морају бити одговорни. Они подлежу правилима истине. Демократија је, стога, потенцијално више везана за одговорност него што је нужно везана за истину.

Криза смисла

Како год било, проблем остаје у томе што је, како и Реса и Хабермас сами препознају, сврха демократије да подстиче „смислене људске подухвате“. Демократија се бави изградњом света у којем људи могу да живе људски. А то, што је кључно, не може обезбедити сама истина.

За истински људски живот потребни су не само знање о чињеницама стварности, већ и субјективно разумевање света и сопственог места у њему. Често заборављамо да, иако ова два захтева често иду заједно, они могу бити и у међусобном сукобу. Разлог је у томе што се истина бави чињеницама, док се смисао бави тумачењима.

Разумевање, за разлику од знања, тиче се начина на који посматрамо свет, наших мисаоних навика и културних конструката – пре свега идентитета, вредности и институција. Те ствари испуњавају своју функцију тако што нам помажу да се осећамо „као код куће“ у свету, а да притом не полажу право на истину.

Пречесто демократски дух дисквалификује ове елементе као предрасуде и сујеверје. Заговорници демократске истине требало би да имају на уму да свет који демократија покушава да изгради јесте свет смислених људских подухвата, а не само сувог знања и утврђивања чињеница.

Савремени догађаји показали су да занемаривање ове чињенице има озбиљне политичке последице. Инсистирање на истини и потцењивање смисла довело је до добро познате модерне депресије, често описиване као осећај отуђења – прекида друштвених, историјских и традиционалних веза међу људима и са самима собом.

Ово отуђење постало је плодно тло за популисте и антидемократе, који се представљају као коректив кризе смисла. Није случајно што су теме савременог популизма управо припадност, традиција, идентитет, порекло и носталгија.

Доживљавамо кризу истине, али се истовремено суочавамо и са кризом смисла. Када преувеличавамо значај истине науштрб смисла, подстичемо осећај отуђења и препуштамо јавност у руке њених непријатеља. Уместо тога, могли бисмо се подсетити да је посвећеност истини само један, врло делимичан услов за истински људски живот, међу многим другима, и у складу с тим градити наше демократије.