Како да вам дани на послу буду бољи: Пет једноставних савета

Дани током којих се осећате добро на послу, нису нужно дефинисани великим радним достигнућима. У ствари, они обично долазе из хармоничних искустава на радном месту која подржавају наше психолошке потребе.

Истраживање које је спровео Јоанис Крациотис, предавач организационе психологије на Универзитету Манчестер Метрополитан, заједно са колегама, сугерише да када људи осећају истинску подршку људи око себе, то помаже у задовољавању три важне људске потребе: осећаја аутономије, осећаја компетентности и осећаја повезаности.

Задовољавање тих потреба је често оно што чини да нам се неки дани чине бољим у односу на друге. А свако може да створити те боље дане за себе и за људе око себе, у колективу, помоћу пет једноставних предлога, наводи Крациотис.

Затражите помоћ и понудите је заузврат

Подршка не мора бити формална или дуготрајна. Кратак контакт, брзо питање или молба за савет могу направити праву разлику.

Такве мале интеракције помажу људима да се осећају повезано и подржано, што подиже расположење и мотивацију током целог дана. Подршка најбоље функционише када је обострана, зато потражите прилику да затражите помоћ и да је понудите када можете.

Препознајте мале победе

Осећај ефикасности један је од најјачих покретача благостања и зато одвојите тренутак да приметите мале ствари које су прошле добро.

Можда сте напредовали у неком задатку или коначно завршили нешто са своје листе обавеза што сте избегавали. Препознавање ових малих победа гради осећај компетентности који се преноси на остатак дана и у живот ван посла.

Дајте колегама (и себи) мало простора

Осећај слободе у начину на који приступамо нашем послу игра важну улогу у томе како се осећамо сваког дана. Дозволите себи да доносите мале одлуке о томе како обављате своје задатке и дозволите колегама исту ту слободу када је то могуће.

Показивање поверења према другима може ојачати ваше односе, док давање простора самом себи може помоћи да одржите фокус и мотивацију.

Јавите се и ван радног времена (без претеривања)

Кратки тренуци истинске повезаности могу променити тон целог дана. Једноставна захвалност, порука захвалности или кратак разговор са колегом могу вам подићи расположење више него што бисте очекивали.

Контактирање неког од колега пре него што завршите дан може вам помоћи да одете са посла лакши и пунији енергије. Изградња позитивних односа на радном месту не само да се прија, већ пружа и поуздану мрежу подршке на коју се можете ослонити када је то потребно.

Останите уравнотежени

Понекад се осећамо исцрпљено јер једна од наших основних потреба није задовољена. Можда смо имали премало слободе у раду, премало тренутака напретка или недовољно повезаности са другим људима.

Враћање равнотеже је важније од максимизирања било које потребе, тако да је одвајање тренутка да приметите шта вам се чини лошим први корак ка враћању осећаја равнотеже. Следећи корак је да урадите једну малу ствар да бисте то решили.

Изаберите редослед предстојећих задатака ако вам је потребан већи осећај аутономије, завршите задатак који се може обавити ако вам је потребан осећај напретка и обратите се колеги ако се осећате изоловано. Подстицање других да ураде исто помаже у изградњи тимске атмосфере где су равнотежа и подршка заједничке одговорности. Када се то деси, добри дани постају чешћи.

Мале промене, велике разлике

Како истичу аутори студије, главна порука њиховог истраживања је једноставна. Добри дани на послу не захтевају велике промене или савршене услове. Они се стварају кроз мале свакодневне тренутке подршке који нам помажу да се осећамо слободно, способно и повезано.

Када су те потребе уравнотежене, људи се осећају боље током радног дана и имају више енергије и када стигну кући. Посао ће увек имати своје тешке тренутке, али ми имамо већи утицај на наше свакодневно искуство него што понекад схватамо.

Обраћајући пажњу на мале тренутке који обликују наш дан и пружајући једни другима једноставну, али значајну подршку, можемо створити више дана који ће нас остављати испуњеним на послу и освеженим код куће.

Чланак је објављен у часопису The Conversation.