На табели моногамије, људи су изнад мерката, али испод даброва

Према новој ранг листи сисара по њиховим репродуктивним навикама, људи су се нашли у првих десет моногамних, али даброви су вернији од нас.

У студији Универзитета у Кембриџу, људи су рангирани на седмом месту од 35 врста на скали моногамије, испред белоруких гибона и мерката, али заостају за бркатим тамаринима и евразијским дабром.

Др Марк Дајбл, еволуциони антрополог на Универзитету у Кембриџу, наводи да се као врста налазимо у врху моногамних врста, с обзиром на то да већина сисара има „далеко промискуитетнији приступ парењу“.

Најниже место на табели заузимају дивље мачке, делфини и наши блиски генетски сродници, шимпанзе и планинске гориле. Шкотска овца је на дну због тога што се свака овца пари са неколико овнова.

Научници су и раније извештавали о стопама моногамије код људи и животиња, али Дајбл је желео да утврди где се људи налазе у односу на друге сисаре. Да би то утврдио, анализирао је генетске податке из студија на животињама и људима и израчунао пропорције потомака који су од истих родитеља и полубраће и сестара за сваког од њих.

Друштва и животиње са вишим нивоима моногамије имају тенденцију да изроде више браће и сестара који деле исте родитеље, док оне са промискуитетнијим навикама парења вероватно имају већи проценат полубраће и сестара.

Дајбл је открио да се нивои моногамије значајно разликују у више од 100 људских популација које је анализирао. Најнижа стопа је примећена на локалитету раног неолита у Котсволдсу где је само 26 одсто браће и сестара било од истих родитеља. Истовремено, у четири неолитске популације у северној Француској, 100 одсто су била пуна браћа и сестре.

Затим је рангирао људе и 34 друге врсте сисара према просечном уделу потомака од истих родитеља. Првих 11, предвођених калифорнијским јелен-мишем, сматрају се моногамним, док се доњих 24 сматрају немоногамним врстама.

Људи су имали стопу браће и сестара од истих родитеља од 66 одсто, што значи да их је било два пута више него полубраће и сестара. Даброви су били испред са 72 одсто, а меркати одмах иза људи са 60. Код планинских горила проценат је био само шест одсто, а код шимпанза и делфина четири.

„Као антрополози, заинтересовани смо да разумемо варијације међу људским друштвима, али ово је корак уназад од тога и кажемо, у реду, да смо било која друга врста сисара, били бисмо углавном задовољни тиме да себе окарактеришемо као моногамну врсту“, наглашава Дајбл. Детаљи истраживања су објављени у Зборнику радова Краљевског друштва Б.

Иако су шимпанзе и гориле блиски генетски сродници људи, њихова друштва су структурирана на веома различите начине. Шимпанзе су углавном промискуитетне, при чему се мужјаци паре са више женки. Гориле имају полигини систем где се мужјак сребрних леђа пари са око пола туцета женки.

На основу образаца парења шимпанзи и горила, људска моногамија је вероватно еволуирала у веома необичном прелазу од немоногамног групног живота. Зашто се развила није јасно, али моногамно парење је снажно повезано са еволуцијом очеве бриге о потомству широм животињског света.

Робин Данбар, професор еволуционе психологије на Универзитету у Оксфорду, напомиње да је претходни рад поставио људе „на саму границу између моногамних и полигамних врста“. Док се неке животиње упарују доживотно, људе често држе заједно верске забране и други друштвени притисци.

„Ако ове религије изгубе своју снагу, брзо се појављује серијска моногамија, или полигамија под било којим другим именом“, наводи Данбар. „Овде постоји ризик од мешања жеље са стварношћу: људи желе полигамију, али су ограничени на невољан облик моногамије друштвеном или верском претњом.“

Др Кит Опи, еволуциони антрополог са Универзитета у Бристолу, наводи да је занимљиво питање како су људи уопште постали моногамни. „Наши најближи живи рођаци, шимпанзе и бонобои, имају потпуно другачији систем парења. Тврдио бих да су и промискуитет шимпанзи и боноба и моногамија код људи контрастратегије мушком чедоморству, које је акутно код врста примата са великим мозгом“, истиче антрополог.

„Женке или покушавају да мешају очинство, кроз промискуитет, тако да сви мужјаци у групи могу бити отац потомцима, или пружају сигурност очинства, мање-више, тако да један мужјак буде ангажован око потомства и штити га“, објашњава Опи.