Д'н за д'н, реч на своје место, „Јужна пруга“ дигитализовала јужњачки говор

Увек најтише остане оно што нам је пред нос, само што ми то као по неку навику не примећујемо. Говор што се чује на пијац, у авлију, ил у аутобус за Пирот, Ниш, Врање, Лесковац, тамо негде међу викање и звецкање, дуго је живеја приватно, само на југ Србију, ко да је туј и рођен и крштен и да нема право да изађе у свет.

А онда, испадна да је тај исти говор, што га зборив више од милијон и по људи, одједном угрожен. Не зато што је нестаја, него зато што су се људи што га зборив научили да се стишав, да не би неки рекја да звучив просто. Е, па ако је неки и прост, сигурно није дијалекат, а ни људи који га причав.

Сајт Јужна пруга урипује б’ш туј куде је зашкрипело: међ оној што се сваки д’н прича и оној што никад неје било згодно да стоји у новине. И постало је место куде се призренско-тимочки дијалекат не гура под фусноту, него иде у наслов, онако крупно, ко што му доликује. Речи ту коначно имав смисао.

„Жеља ми је већ више од триес године да призренско-тимочки говор почнем да користим и 'ван кућу', не само у приватни разговори с'с породицу и пријатељи. Откако знам за себе, одмалечко, имам потребу да на тај дијалект читам новине и гледам телевизију, ал ништа не постојаше до с'д. Пред неколко године поче да се бавим с'с вештачку интелигенцију, и поста ми јасно да ни она мож помогне да сачувамо говор на наши преци. Од други људи не очекувасмо помоћ. Нико други ни неће помогне с'с дигитализацију на наш дијалект, све морамо да си урадимо сами с'с наш труд и залагање. Тако поче и ова прича", рекла је Милена Шовић у разговор за сајт на РТС.

Људи што причав јужњачки добивав већи смисао и значај због Јужну пругу, јер коначно има некој кој ги разуме кад кажев да су се видели с Ивану, а не с Ивана.

Д'н за д'н, реч на своје место или језик напуштија авлију

Кад човек седне да разговара с'с Милену Шовић, уредницу на ов'ј портал, брзо му постане јасно да је идеја проста ко пасуљ: ако је говор онакој како се прича, зашто би га крили?

Њени одговори, у три варијанте на српски језик – нишки, врањски (врањански) и пиротски, личив на мапу: не онуј географску, него онуј што се црта у уши, када слушаш и читаш кој како говори и пише. И, што би рекли, кад јед'н говор стигне до насловну страну, више неје само породичан, нити у службу на јед'н део од народа. Постаје језик за пред свет.

А и време му је било. 

Милена Шовић говори сврљишко-заплањску варијанту, пошто је рођена у Ниш. По струку је инжењер на вештачку интелигенцију и девет године живи у Америку. Осмислиа је четбот кој у своју интеракцију користи јужњачки говор – „Лесковачки четбот“.

Јужна пруга је први медијски портал који цел' садржај објављује на призренско-тимочки дијалект, и уједно први такав портал на цел' свет.

„Отпочетка ми идеја беше да Јужна пруга буде прави правцати медиј, по сва новинарска правила, само на наш говор. Призренско-тимочки дијалект се неје до сада користио за писање од озбиљне теме, и све се претварало у хумор и шегачење. Морали смо да нађемо мерку – да се пише природно, онако како људи изистински говоре, ал да текст остане јасан, тачан и професионалан. Сваки д'н пазимо да си држимо ту равнотежу", рече уредница на Јужну пругу.

К'д је Јужна пруга први пут објавила текст на језик што га говорив на југ, публика је реаговала различито – бев они изненађени, ама беше си и мешано од позитивни и негативни коментари.

„Прве реакције су биле комбинација на одушевљење и шок. На људи ги беше 'чудно' да виде вести написане на јужњачки говор. Било је и негативни коментари – неки се питаше да ли треба да се озбиљне теме пишу само на стандардни језик или се могу пишу и на дијалект, и дал ће не неко сфати озбиљно. Негативне реакције долазеше од мишљење да је 'прави' језик само стандардни, а све друго треба се задржи у приватну сферу", каза ни Милена Шовић.

„Матерња мелодија" југа у доба медија

Говор који Јужна пруга користи, млого дугачко се преносио усмено, а у поједини историјски периоди се појављивао и у књижевност. Постављање тај говор у медиски, писани и дигитални формат донесе си нову димензију на његову тежину, а и значење му.

„К'д се наш говор стави у медиски и дигитални простор, он не 'мења значење', него добија видљивос коју неје имаја. Кроз векови је говор бија 'усмен', али тој не значи да неје бија довољно 'озбиљан', само се неје записиваја и документоваја на правилан начин. У дигитални формат коначно постаје трајно сачуван и доступан", нагласи нам уредница на Јужну пругу.

Лепота на језик који причав на југ, најбоље се чује управо у тој што – неје само ствар што се реовно прескачев падежи ил се користив другачије форме, већ и у начин на акцентовање, ритам и мелодију на реч, дужине ги углавном нема, и све тој даје на говор топлину и живост.

Него, да би задржали аутентичнос' на јужњачки говор, а уз тој и поштовали професионални новинарски стандарди – да текст буде јасан, конкретан и тачан – представља ги изазов на онија што работив у Јужну пругу, и они си тој превазилазе сваки д'н.

„Професионални стандарди на новинарство су свуда и увек исти. Не зависив од језик и дијалект на кој пишете. Трудимо се да пренесемо праве и релевантне информације на читаоци, а тој можете да урадите и на такозвани 'пастирски говор', а не само на стандардни српски", додаде Милена.

А, бе, кажи ми зашто? Не ли ме разумеш?

У време у које се речи мерив с брзину, а не по тежину, постоји говор који као да тражи мало више од тишину да би се уопште чуја. Реч на јужњаци неје само средство, она је путинка, слој, навика, унутрашњи систем на цел свет. У њу је значење увек малко шире од оној што се чује, а малко дубље од оној што се каже. Зато се, кад говоримо од призренско-тимочки дијалекат, ретко прича само од језик; више се туј говори од осећање на право да нешто кажеш онакој како стварно говориш, али и мислиш.

„Ми смо тек почели. Овој је прва фаза у коју се јужњачки говор уводи у јавни живот у Србију. Ћу знам да с'м успела кад видим да се призренско-тимочки дијалекат изравњаја с'с други дијалекти у српски језик „по важнос".
Зашто  јед'н Ерцеговац или Црногорац можев да причав на свој дијалекат на националну телевизију, а јед'н Јужњак не мож?", питује се Милена.

У моменат кад реч престане да буде белег и постане место – место на препознавање, припадање, место куде дијалекат није окрајак, него центар, питање на призренско-тимочки дијелекат је испитивање на идеју: Може ли говор који је кроз деценије био „за међу своји" да си постане јавни језик, изједначен, видљив и тачан. И што се дешава са заједницу кад њен глас коначно добије равноправан простор?

Тај разлика, ма кол'ко била малечка, у праксу мења све. Јер кад се јед'н говор остави да дише, онда и теме које обрађује почнев да добивав другачију тежину. Оној што би на стандардни српски језик звучало као још једна вест, на дијалекат постаје ближе, присније, топлије, к'о да се врћа тамо одакле је почело, а то је живи говор на људи. На крај, зашто да направимо још јед'н латински језик?

„Теме си бирав новинари који пишев за портал. Они су професори на српски језик који најбоље познавав дијалекат, затој што там живив и такој си причав између себе. Покушавамо да обуфатимо разне теме од политику до спорт, исто ко и било кој друг портал, ал с'с једну разлику што пишемо онакој како си причамо, што неје бија обичај до сад", казује Милена Шовић.

Б'ш зато аутори који пишев за Јужну пругу несу само новинари, него и чувари на мелодију. Њихов задатак неје да измишљав, него да га употребив онакој како се стварно говори, без претеривање и без карикирање. Кад тај мера упадне у текст, он постаје природан: ни фолклор, ни шала, него просто – медиски језик на кој пишеш оној што јесте стварност.

„У праксу се најопасно показало кад си људи сами одлучив да 'не ваља' такој да говорив у школу, на посо, у медији. Поцењивање које траје много године довело је до тој да мнозина који познајев дијалекат неће да говорив с'с дијалекат у јавнос. Дигитални садржаји на дијалекат су површни и сводив се на подсмевање, што доводи до предрасуде.
Последице од све су да је овај дијалекат 'угрожен', а зна се да с'с њега говори више од милион и по људи на југ Србију", прича Милена.

Милена казује да ће портал да настави с'с рад у ов'ј облик, јер дијалект ће можемо да га сачувамо само ако га редовно користимо.

„Планирамо да напишемо речник и граматику, како би се сачувал и дигитализовал говор на југ Србију. Поред това, планирамо да напраимо јоште четботови, по узору на Лесковачки бот, који ће да комуницира на друге варијанте на призренско-тимочки дијалект", рече ни уредница.

Слушај, разуми, цени

Сваки кој први пут уђе на Јужну пругу, било да је с југ ел не, у ствари улази у јед'н језички простор који више неје само локалан. Дијалекат који је био гурнут у приватност, у кућу, у кафу с комшије, одјед'нпут стоји к'о јавни текст, к'о информација, к'о вест. И туј се поставља кључно питање: Које види читалац кој не разуме ов'ј ритам, нагласак, прескакање падежи, који носи више смисао него што на први поглед делује?

„Очу да видим убавило на говорат и да овија дијалект не служи само за збијање на шалу. Јужњачки говор је лексичћи млого побогат и поразноврсан од сандардан српсћи језик, али је десетину године на маргину. На њега не постоје ни књиђе ни филмови (осим ретћи изузеци), а ни медии. Јужна пруга је прв медиј на свет који сваћи д'н објављује вести на нећи дијалект", рекла је Милена.

А одма и друго питање, кој чува туј мерку? Кој брине да језик остане тачан, али и свој? У стандардни српски то је лекторска работа, али у дијалект који још неје кодификован, „последња реч" неје техничка ствар него договор, разговор, заједнички слух.

„Лектори немамо, још увек, јер дијалектат неје стандардизован. Несугласице не постоје. Све се решава  с'с разговор. Ми поштујемо разлиће, у овија случај у варијације на дијалект. Свакој има право на глас, ма колко бил „млечак". Не мислимо да је рецимо нишћи говор повредан или побогат од врањансћи, иако је Ниш знатно поголем град од Врање. Ако смо нешта добро уработили за са, това је да смо успели да ујединимо Срби од Књажевац до Призрен да работе заједничу мисиу на очување на језичкото наслеђе", напослетку ни каза Милена Шовић.

И док реч тече низ двор и сокаци, она више неје само звук што се губи у зидови, дувари. Постаје знак, траг, глас који позива да се чује, да се разуме. Сваки нагласак, свака прекоцка падеж носи радос', жалос' и смех, све у једну линији у време што се издиза између речи. А онда сватиш: важно је ко разуме и ко не, важно је да реч живи, да дише, то је најважно.

У т'ј тихи отпор, непредавање, и непрестани ритам – откријеш једну истину: језик није само средство за пренос на информације. Језик је и место куде човек може да буде присутан, слободан и свој. Чак и кад га не примећујев, чак и кад све око њега чепати и трчи – реч остаје, тивко, дубоко, непролазно.

На пример, глагол онодити на југ делује као да је исклизнаја из свако језичко правило и заузеја своје место негде између намеру и радњу. Настaја је од обично оно, али већ подугачко време живи с'с живот речи које су одувек ту, користи се кад год се човек заглави између мисао и језик, кад му треба глагол који ће прогута све остало. У једну реченицу значи померање, у другу поправљање, у трећу заправо не значи ништа осим да нешто мора да се уради или има значње у прошлом времену. А кад се каже онодење, ту престаје двосмисленост: то је оно оно, са све што тај реч уме да носи, и с он'ј јужњачки осмех који више објашњава него што крије.

А има и оно лесковачко Ч којо севне тврдо и јасно, к'о искра што исече ваздух и не оставља место ни на мекоћу ни да имаш недоумицу; још једно лесковачко ДЗ, (неје скраћено Дом Здравља) што ни помага да сватимо мајку која ће да наДЗрне бепче у колевку; туј је пиротско Ћ које омекша сваки глас, прође кроз реченицу тихо к'о сенка, уклопљено у меру што не трпи наглос’; а јужњачко А’ падне кратко и одсечно, као усмена та(Ч)ка, мали откуцај који показује куде се говорник зауставија пре него што је наставија, јер јужњак не троши ни гласови ни време више него што треба, а „само" Пироћанци не трошив ни паре.