Тиха ерозија човечанства: Како са сваким изгубљеним језиком нестаје један свет

Још увек се зна понешто о језику убик. У 19. веку, десетине хиљада људи говорило је њиме на обали Црног мора. Када је Русија освојила регион, народ Убика се опирао све док није био приморан на изгнанство у Османско царство.

Расељена и трауматизована заједница, раштркана по Турској, успела је да сачува свој језик све до 1992. године, када је умро његов последњи течни говорник, Тевфик Есенч. Убик је био један од најмање 244 језика који су изумрли од 1950. године.

Глобална криза невидљивих размера

Иако се о језичкој угрожености говори далеко ређе него о другим губицима планетарне разноликости, размере проблема су алармантне. Док се међународна заједница мобилише да спасе прашуме или обнови археолошка налазишта, напори оних који документују и чувају мањинске језике ретко добијају заслужено признање.

Базе података, попут Етнолога, сведоче о незамисливом културном богатству садржаном у више од 7.000 познатих живих језика. Ипак, запањујућих 44 одсто језика је угрожено, а многи од њих имају мање од хиљаду говорника, наводи колумнисткиња Гардијана.

Све се ово дешава у позадини глобалне хомогенизације, где велики језици попут енглеског, мандаринског и шпанског доминирају – према Етнологу, 88 одсто светске популације говори један од само 20 језика као матерњи.

Наративи о једној нацији и једном језику наводе нас да претпоставимо да се у Француској говори француски, а у Кини мандарински, занемарујући десетине, па и стотине регионалних језика чији су говорници доживљавали све – од активног прогона и забрана у школама до осећаја стигматизације.

Неке заједнице, попут Велшана или Маора, имају политичку аутономију да заштите своје језике, али многе нису те среће. Одржавање језика пред налетом доминантнијег захтева огромну одлучност и ресурсе које многе заједнице једноставно немају.

Више од речи – губитак знања и идентитета

Губитак језика није само губитак речи, већ брисање јединствених културних перспектива и знања. Студије угрожених језика често откривају да су аутохтони народи идентификовали и класификовали флору и фауну, од гомоља до врста делфина, много пре него што их је западна наука открила.

Језичка права често иду руку под руку са људским правима. Истраживање у Канади показало је да је у заједницама где више од половине чланова може да разговара на матерњем језику, стопа самоубистава међу младима била ниска или непостојећа, док је била шест пута виша у групама где то није био случај.

Слично томе, владина истрага у Аустралији је 2012. утврдила да аутохтони језици играју толико важну улогу у здрављу заједница да је препоручено њихово признавање у уставу. Четрнаест година касније, устав и даље признаје само енглески.

Нада у активизму и технологији

Упркос суморној слици, постоје напори који уливају наду. Лингвисти су често на првој линији фронта, попут Жоржа Димезила, који је деценијама трагао за говорницима убика. Његово партнерство са Тевфиком Есенчом открило је да убик има више од 80 сугласника и само три самогласника, што га смешта на сам руб језичке еволуције.

На глобалном нивоу, Уједињене нације прогласиле су Међународну декаду аутохтоних језика (2022-2032) како би мобилисале ресурсе за њихово очување.

У Европи, инструменти попут Повеље о регионалним или мањинским језицима обећавају бољу заштиту, иако је многе земље нису ратификовале, укључујући Француску и Италију.

Технологија се такође појављује као моћан савезник. Апликације за паметне телефоне и веб-сајтови, попут иницијативе "FirstVoices“ за документовање аутохтоних језика у Канади, помажу новим генерацијама да уче језике својих предака.

Од убика до пјаћентина – варијанте емилијанског језика, потомка вулгарног латинског – документација језика пружа барем наду за оживљавање. За друге, попут језика валангама у Аустралији, оно мало што је преживело можда никада неће бити довољно.

Ко може рећи шта смо све изгубили у њиховим несталим ризницама речи за биљке, животиње или у њиховим мудрим изрекама? Док ово читамо, активисти широм света захтевају правно и културно признање за хиљаде угрожених језика, пре него што буде прекасно, јер са сваким тихим нестанком једног језика, неповратно губимо део колективне мудрости човечанства.