Можда и нисмо толико себични колико се мисли

Сви који су летели авионом знају за познато упутство које посада демонстрира пре полетања у коме се родитељи упозоравају да у случају пада притиска „маску прво ставе себи, пре него што помогну детету“. У суштини, то је званично упутство да будемо „себични“.

Ипак, у суштини, ово је мудар савет у случају ванредне ситуације на висини од 10.000 метара и при брзини од 890 км на сат. Ако се кабина декомпресује, нећемо моћи да помогнемо другима ако се онесвестимо од недостатка кисеоника.

Али с друге стране, у свету који често изгледа награђује нарцизам, могао би постојати ризик да иста та реченица говори о донекле проблематичној животној филозофији. Идеји да увек треба да себе ставите на прво место – и да себичност побеђује алтруизам, у стилу оне народне – Ко није за себе, није ни за другога.

Индивидуализам је дефинисао социјални психолог Герт Хофстеде као „степен у којој се људи осећају независно, за разлику од међузависности као чланови већих целина“. А у многим деловима света, посебно на Западу, индивидуализам није само ендемски, већ је све више у тренду. Питање је да ли је то добра ствар или не.

Елементи психологије, економије и биологије – не само идеје себичних гена и неодарвинизма – нормализовали су претпоставку да конкуренција значи да су људи суштински окрутни, немилосрдни или себични, каже Стив Тејлор, професор психологије на Универзитету Лидс Бекет. Али док сви очигледно можемо бити себични – први задатак нашег мозга је, на крају крајева, вероватно да нас одржи у животу – професор додаје да нова истраживања сликају оптимистичнију слику, доводећи у питање помало суморну идеју да увек само себе дајемо предност.

Ефекат посматрача

Један од примера је „ефекат посматрача“, који се први пут појавио шездесетих година. То је широко цитирана теорија да људи обично избегавају интервенцију у кризи када су други у близини. Настала је после негодовања због убиства Кити Ђеновезе, двадесетосмогодишње шанкерке у Њујорку 1964. године, која је наводно силована и убијена пред скоро 40 сведока, од којих нико није помогао.

Али последњи детаљ приче која стоји иза „ефекта посматрача“ изгледа да је апокрифан. Иако је, трагично, Ђеновезе заиста била сексуално нападнута и убијена, истраге указују да су извештаји о 38 пасивних посматрача били нетачни. Један рад из 2007. године, на пример, навео је да нема доказа да је било ко сведочио убиству Ђеновезеове и једноставно ништа није урадио.

Истраживања пак показују да су људи заправо више него спремни да у многим ситуацијама дају приоритет безбедности других у односу на своју. На пример, рад објављен 2020. године истраживао је снимке насилних напада са надзорних камера у Великој Британији, Холандији и Јужној Африци. Утврђено је да је једна или више особа покушало да помогне у девет од 10 напада – при чему што је била већа група посматрача, интервенција је била вероватнија, а не обрнуто.

Шта мотивише на „херојске подвиге"

Могло би се тврдити да су чак и такозвани „усамљени хероји“ на неком нивоу мотивисани самозадовољством, како би стекли пажњу и одобравање. Али студија из 2014. године о добитницима Карнегијеве медаље хероја, која се додељује људима који су ризиковали своје животе за друге, открила је да такви екстремни алтруисти углавном описују своје поступке као интуитивне, а не промишљене, што указује да је њихов алтруизам био рефлексиван или „аутоматски“ одговор. То је нешто што јесмо када немамо времена за размишљање.

„Постоји површински ниво на којем можемо деловати себично, и често то чинимо“, напомиње проф. Тејлор чија књига, DisConnected, истражује како одређена људска понашања могу изазвати друштвене проблеме. „Али то је на нивоу нашег ега, односно друштвено конструисаног идентитета.“ Људи такође имају способност да буду импулсивно алтруистични.

На пример, у мају 2017. године, бомбаш самоубица је напао концерт Аријане Гранде у Тејлоровом родном граду: Манчестеру. Укупно је погинуло 22 људи, а више од хиљаду је повређено. Упркос сталном ризику за преживеле, независна анализа овог злочина, установила је „стотине, ако не и хиљаде чинова индивидуалне храбрости и несебичности“. Слични случајеви херојског алтруизма документовани су током 11. септембра и терористичких напада у Паризу 2015. године.

Да ли смо „рођени алтруистични"

Постоје еволутивни разлози за људски алтруизам, каже Тејлор. Већи део наше историје живели смо у племенима као ловци-сакупљачи – веома кооперативне групе.

„Нема разлога зашто би рана људска бића била такмичарска или индивидуалистичка“, напомиње Тејлор. „То уопште не би помогло нашем опстанку. Заправо би угрозило наш опстанак.“

Неке антрополошке студије указују на то да групе које и даље живе на сличан начин као наши рани преци остају егалитарне у начину на који деле ресурсе.

Истраживања код деце такође говоре да смо „рођени алтруистични“, каже Чинг-Ју Хуанг, директорка приватне компаније у Великој Британији, „Кембриџ алијансе за правну психологију“, и извршна директорка Националног истраживачког центра за децу и породицу Универзитета Тајван.

Неке студије су откриле да ће чак и бебе од 14 до 18 месеци учинити све што је у њиховој моћи да помогну другима и сарађују како би постигле заједнички циљ – посебно предајући предмете које други нису могли да дохвате. А мала деца ће то учинити чак и ако нема награде. Преглед сличних студија из 2013. године, на пример, говори да је просоцијално понашање мале деце „суштински мотивисано бригом за добробит других“.

Бити љубазан такође чини да се осећамо добро. Волонтирање, на пример, повезано је са побољшаним менталним здрављем, самопоштовањем и самоефикасношћу и смањеним осећајем усамљености. А постоје и физичке користи.

Редовни волонтери који су праћени у оквиру студије објављене 2013. године имали су 40 одсто мање шансе да добију висок крвни притисак од оних који нису често волонтирали. Алтруизам ове врсте је чак повезан са смањеним ризиком од смртности, иако још није јасно зашто.

„Постоји тако јака веза између благостања и алтруизма да би било глупо не живети алтруистично“, тврди Тејлор.

Сама структура нашег мозга могла би помоћи у одређивању наше предиспозиције ка алтруизму. Абигејл Марш, неуролог са Универзитета Џорџтаун у САД, и њен тим користили су скенирање мозга како би пронашли разлике између људи који су донирали бубрег странцу и оних који то нису учинили.

Алтруисти који су донирали органе имали су веће десне амигдале (регионе мозга повезане са емоцијама) од контролне групе која није донирала. Донори су такође показали повећану активност у овом региону када су гледали слике уплашених израза лица, што их је можда учинило перцептивнијим и осетљивијим на осећања других. Заиста, резултати из групе донора били су супротни од онога што бисте очекивали код психопатских појединаца.

Морална осредњост

Наука указује да већини нас несебичност доноси предности, често изузетне. Али то не значи да можемо – или треба – да будемо несебични све време. Да ли ћемо себи или другима дати приоритет делимично зависи од околности, нашег претходног искуства и наше културе.

Тони Милиган је истраживач филозофије етике на Кингс колеџу у Лондону. Сматра да би људи требало да признају да је велика већина нас „морално осредња“. Али то није толико лоше по нас колико звучи.

Милиган тврди да људи имају склоност да прецењују сопствену моралну доброту. А то може имати посебан утицај у ситуацијама када доносимо промишљене, а не аутоматске, одлуке о нашим приоритетима.

„Скоро сви које познајемо су морално осредњи“, истиче Малиган, додајући да је нереално за већину нас да покушавамо да копирамо животе изузетно алтруистичких личности попут Нелсона Манделе, Гандија, Исуса или Буде. „Можемо деловати у њиховом светлу, али ако нисте једна од тих статистичких аномалија, морамо да препознамо да смо заиста у средини.“

Према Милигану, прецењивање наше моралне доброте може нас оставити са осећајем кривице и разочарања када неизбежно не успемо да испунимо пренадуване стандарде. „Питање које треба да поставите себи није 'Шта би Буда урадио?'“, каже он, „већ 'За шта сам ја способан? Да ли је то у оквиру мојих могућности?'.“

Ово, додаје он, захтева мало скромности и самоспознаје. Јер ако имамо реалну процену онога за што смо способни, моћи ћемо боље да узмемо у обзир друге када доносимо одлуке.

„Не би требало да размишљате о овоме као о развијању нечега што можете показати другим људима, као о нечему што ће вас учинити предметом дивљења“, напомиње Милиган. „Размишљајте о томе више као о развијању вештине. Вештина је нешто на чему полако, постепено радите на побољшању.“

Културне разлике

Алтруистичке склоности људи су вероватно такође у великој мери под утицајем њихових искустава и културе.

Неке земље, попут Велике Британије и САД, су више индивидуалистичке од других, попут многих азијских земаља, које се генерално сматрају колективистичким, у којима људи дају предност добру шире групе. Ово утиче не само на то колико људи имају склоности да буду себични или алтруистични, већ и на степен у којем се несебична дела доживљавају као избор или одговорност.

На пример, током пандемије ковида 19, истраживачи су открили да су људи који живе у колективистичким културама били спремнији да носе маске него они у индивидуалистичким. Ову разлику између Истока и Запада је Хуангова, пореклом са Тајвана, и лично је искусила када се настанила у САД и Великој Британији, али и у истраживању које је спровела.

Истражила је два облика послушности – „посвећену послушност“ (у којој радо поштујете упутства) и „ситуациону послушност“ (у којој поштујете иако нерадо то чините) – унутар три групе: мала деца из Тајвана; неимигрантске, беле енглеске породице у Великој Британији; и кинеске имигрантске породице у Великој Британији.

Иако су све групе показале исти ниво 'посвећене послушности', тајванска деца су показала много већу 'ситуациону послушност' јер су била склонија да дају приоритет упутствима својих родитеља у односу на сопствене жеље у поређењу са белом енглеском и кинеском имигрантском децом која су одрасла у индивидуалистичи настројеној Великој Британији.

У колективистичким културама „вероватније је да ћемо се повиновати чак и ако то заправо не желимо“, закључује Хуангова.

То не значи да постоји један прави начин да се ствари раде. Иако алтруизам може користити и нама и другима, морамо бити свесни сопствених потреба и како прошла искуства, контекст и култура утичу на наше понашање.

„Ствари постају тешке у културама где је очекивање да увек будемо алтруистични претерано“, каже Хуанг, „као на пример на Тајвану као млада жена.“ У суштини, одговорност да увек дајете приоритет другима може постати огромна.

Већина нас је способна за изузетну несебичност, а алтруизам изгледа као нешто што нам чини добро. Чак је помогао нашој врсти да постане јединствено успешна. Али на наше одлуке и понашање утиче и широк спектар фактора, од културе до наше сопствене „моралне просечности“. Другим речима, помагање другима је одлично – али схватите да је у реду бринути се и о себи.