Отисак тренутка на негативу – аналогна фотографија је опет у моди

„Кад ће слике?“, питање које постављају само они које фотографишу аналогним апаратом. Следи одговор: „Када развијем филм!"

Тек за недељу или две. „Зашто и како? – Зато и тако!“ Не знају сви како функционишу стари апарати на филм.

Једним филмом се човек служи данима, тек после низа ситуација ће моћи да види фотографију. Када се негатив искористи и однесе у фото-радњу на развијање и скенирање, проверавају се мејлови како не бисмо пропустили тренутак када фотографије стигну.

„Клик” или „шкљоц”

У времену када је фотографија високог квалитета на свега два клика телефоном, појединци се окрећу класичним, ретро апаратима. Мануелно намештају параметре брзине окидања, отвора бленде и фокуса, које комбинују са осетљивошћу филма.

Заправо, постоји читава заједница опчињена аналогном фотографијом. Сада им се прикључују нови чланови у жељи да открију специфичности и посебности тог медијума. 

Претходних месеци чуо сам да су десетине пријатеља и познаника узели старе фото-апарате у руке и почели да „шкљоцају“. Да ли због рудиментарне естетике или „хипстерског нагона“ у човеку, можда због жеље да се на „уметнички начин“ забележе моменти – нисам сигуран, и сам сам део тога.

Неки истрају тек толико да испуцају један филм.

Извукли су из ормара стари „зенит“, „практику“, „олимпију“ или неку другу познату марку коју су некада користили њихови родитељи, баба и деда, или су купили апарат од препродаваца.

Колико је скуп филм

Филмови су данас невероватно скупи у односу на време када су аналогни апарати једино и постојали. Нови ентузијасти морају да издвоје за 36 потенцијалних фотографија, мање-више 1.000 динара за црно-беле филмове и 2.000 за филмове у боји.

Спикер РТС-а се обрадовао када је видео да носим аналогни апарат. Сећа се када је ишао на море и носио пуну кутију филмова како би са породицом забележио тренутке. Забезекнуо се када је чуо колико сада коштају филмови.

Иако је у питању скуп хоби, увек има спремних да плате ту цену. „До пре пет година су 'кодакове' колор едиције филма 'Gold' или 'UltraMax' коштале мало мање од 1.000 динара”, прича ми кум који се бави фотографијом. Сада ти исти филмови коштају више од 2.000 динара, што се види и из различитих блогова на интернету, а тако је и са „Илфордовим“ или „Фуџифилм“ негативима. И тела апарата, као и објективи, су поскупели, наставља да прича кум.

Али он се довија. Купује филмове којима је истекао рок за знатно мање новца, уз ризик да нека фотографија не испадне баш како је замислио.

Зато се данас филм троши са пажњом.

Не значи да они који носе стари апарат око врата не користе и телефон или дигитални апарат, већ да цене ту једну фотографију коју праве аналогним апаратом.

Лепота несавршености фотографије

Фотографије са филма, очекивано, лошијег су квалитета, високе засићености, чешће недовољне оштрине, уз ризик да оно што треба није у фокусу и да можда није било добро процењено светло потребно за добру фотографију.

За почетнике су најбољи популарни „идиоти“ – апарати којима су све поставке већ закључане.

Аматер не може да досегне квалитет фотографије која је снимљена савременим апаратом. Са друге стране, професиналац може, уз квалитетну опрему, да развије високу резолуцију која ће и надмашити бројне дигиталне апарате.

Ипак, ето, упркос свим потешкоћама које прате употребу апарата са филмом и погодностима апарата новијег доба, постоје људи спремни да добрано плате да би, можда, добили фотографију на филму.

То је зато што такве фотографије дају посебан тон и боју, а могуће неправилности дају душу фотографији. Причамо о сировој фотографији која накнадно није мењана.

У рукама ми је ових дана „практика МТЛ3“, који важи за солидан апарат. Добио сам га за Нову годину. Исти је као братовљев, а супруга је приметила да ми се допада због механичког звука који ствара када се навија филм.

Последњи филм сам искористио у Букурешту, а развио пре који дан. Био сам уверен да ће бити сјајан, ипак, лоше је испао. Ето чари аналогне фотографије, ако то може тако да се назове.

Због лоше процене светла, на неким фотографијама виде се само обриси људи и урбаних пејзажа.

То је део процеса – неке фотографије су овог пута за бацање, а неке су случајно испале занимљивије него што сам намерио. 

На филму се налази (најчешће) „само” 36 кадрова, негатива на којима фотограф бележи тренутак у стварности.

Док се све фотографије „испуцају”, прође или вечност или трен. Некада је ствар инспирације шта фотографисати, а некад ствар осећаја кад фотографисати.

Фотограф би зато требало да буде дисциплинован, да не брза већ да на миру постави кадар – сваки пут процени „три пута пре него што се шкљоцне”. На тај начин 36 фотографија заправо постаје приличан број.

Превазиђене муке фото-репортера

Уредник ми износи искуства својих пријатеља фото-репортера који кажу да су се спасли доласком дигиталне камере и апарата.

Престали су да стрепе од пуцања и мењања филма, нестанка битних забележених момената и тегљења тешке опреме.

Немам ниједан аргумент у одбрану аналогне фотографије док држим апарат у рукама. Сигуран сам да je апсолутно у праву.

Недавно преминули Дејвид Линч уздизао је моменат када се са филмске траке прешло на дигитални начин снимања. Тарантино ипак и даље снима на филмску траку, барем већину својих остварења. Обојица великана са својим разлозима.

Веза филма и грамофонске плоче

Можда је у ствари реч о томе да се без везе уздиже старо и „превазиђено“, а да му се само зато што је старо учитава некаква виша вредност.

Могуће је да је све у самом процесу – као кад се слушају плоче, пре него што се пусти песма на Јутјубу или Спотифају.

Плоча се извади из омота, намести на грамофон и почне да се врти, игла падне на винил и потом се посвећено слуша. Тако се филм извуче из кутије, навије на котур и фотографисање може да почне. Када се филм истроши намота се уназад и однесе код оних који развијају, а грамофонска плоча се врати у омот. Све се ради пажљиво и ритуално.

Сви имамо фотографије из детињства које нас присећају на најлепша, топла осећања љубави. Налазе се у албумима који буде носталгију, а које чувају маме и тате. Фотографије из тог периода неизоставно изазивају осмех. Ко буде израдио фотографије, имаће старе успомене за будућност.