Изненађујући (и лак) начин да побољшамо распон пажње

Године 2008, 38 студената Универзитета у Мичигену кренуло је у шетњу. Половина њих се пробијала кроз шуму четири и по километра, док је друга половина прешла исту раздаљину прометним улицама центра града. Недељу дана касније, две групе су замениле руте.

Оба пута пре него што су кренули, студенти су радили тест који је ставио на испит њихову пажњу и радну меморију, где су им давани прогресивно дужи низови бројева које су морали да понове обрнутим редоследом.

Када су се вратили на кампус, студенти су поново радили тест. Шетња градом је незнатно побољшала њихов учинак, али је шетња у природи повећала резултате за скоро 20 процената.

„Није вам чак ни било потребно да волите или уживате у шетњи природом да бисте добили ове когнитивне користи“, наводи Марк Берман, професор психологије на Универзитету у Чикагу, који је спровео студију док је био постдипломац.

Људи који су шетали хладног јануарског дана искусили су подједнако велике користи као и они који су експеримент урадили у јулу.

Способност природе да нас ревитализује

Утицај који природа има на наш ум проучаван је много пута пре и после, а истраживања генерално – иако не увек – показују да излагање зеленим површинама појачава нашу когницију и креативност, а да не помињемо наше расположење.

Многи од нас су из прве руке искусили способност природе да нас ревитализује – тренутак јасноће након освајања планине или обновљени фокус након шетње парком за време ручка. Научници покушавају да схвате тачно зашто се то дешава.

У својој новој књизи Природа и ум, др Берман приписује когнитивне користи природе „теорији обнављања пажње“. Први пут су је осамдесетих предложили Рејчел и Стивен Каплан (обоје су били професори психологије на Универзитету у Мичигену када је др Берман тамо био студент). Премиса је да је наша способност фокусирања ограничен ресурс који се лако троши, а боравак у природи је ефикасан начин да се он надокнади.

Једна од најважнијих ствари у вези са природом, према истраживачима обнављања пажње, јесте да је „нежно фасцинантна“, што значи да нам голица пажњу на нежан начин, а да притом није превише досадна или стимулативна. (Замислите гледање океанских таласа како се котрљају унутра и напоље или посматрање поља дивљег цвећа.)

Урбана окружења, насупрот томе, су суровије фасцинирајућа и захтевају нашу будност на начин који нас исцрпљује.

Др Берман тврди да је један од разлога зашто природа има овај ефекат на нас њена физичка својства, посебно њене закривљене линије и фрактали. И лук реке или стеновита формација, или понављајући обрасци пахуљице, могу бити лакши за обраду нашем мозгу него равне ивице небодера. „То може да дâ нашем мозгу прилику за одмор и зато можемо да видимо ове користи“, наводи др Берман.

Може ли се распон пажње обновити

Теорија обнављања пажње доминирала је облашћу неурологије деценијама, али нису сви у потпуности уверени у њу.

„Све је више доказа да, да, нешто у вези са шетњом у природи користи нашој пажњи“, напомиње Глорија Марк, професорка информатике на Универзитету Калифорније и ауторка књиге Распон пажње. Али, додала је, обнављање пажње је „теорија и не знамо да ли је то право објашњење за оно што се дешава“.

„То је мало недокучиво“, слаже се Ејми Макдонел, постдокторски истраживачи на Универзитету у Јути. Велики део истраживања ослања се на когнитивне тестове и субјективне извештаје људи о томе како се осећају због боравка у природи, и постоји много отворених питања, попут тога шта се заправо дешава у мозгу.

Др Макдонел је једна од стручњака који покушавају да попуне ту празнину. Прошле године је спровела сличан експеримент као др Берман, у којем су људи шетали или кроз локални арборетум или по градском медицинском кампусу.

Ходање у оба окружења побољшало је когнитивне способности испитаника у поређењу са њиховим резултатима пре шетње. Али када је др Макдонел посматрала њихове мождане таласе користећи ЕЕГ, они који су били у природи имали су мању мождану активност одмах након шетње, након чега су уследили већи скокови док су други пут обављали задатак пажње.

То указује да се мозак одмарао, „а затим се вратио онлајн ефикаснији и јачи него икад након излагања природи, у поређењу са урбаним окружењем“, наглашава др Макдонел.

Можда није све само у природи

Постоји и дебата о томе да ли су физичка својства природе та која дају регенеративне користи, како предлаже др Берман, или нешто друго. На пример, напомиње др Макдонел, можда здравствени ефекти долазе из других искустава која често прате време у природи: Да ли је то што сте сами? Да ли је то зато што вежбате или једноставно нисте на послу? Да ли је квалитет ваздуха важан?

Или је то можда нешто што нос зна. У раду објављеном прошле године, стручњаци из различитих области указивали су да утицаји природе на наше благостање могу имати везе са олфакторним сигналима које срећемо када смо напољу, попут хемикалија које емитује дрвеће.

Вероватно није само једна ствар оно што природу чини тако добром за наш мозак, сматра Рут Гарсајд, професорка на Медицинском факултету Универзитета у Ексетеру у Енглеској, која је објавила преглед теорије обнављања пажње.

„Постоји део мене који мисли да је у питању део магије, ако желите, у томе што је заправо ова комбинација ствари оно што функционише. А можда нешто губимо што више покушавамо да разаберемо објашњења.“