Прождрљивост, пожуда и други ’смртни греси’ сматрају се неморалним, али да ли смо предодређени да их починимо

За свако од понашања које је папа Гргур Велики 590. године дефинисао као седам смртних грехова и која је Данте овековечио у својој Божанственој комедији, постоји безброј примера где је узрок очигледно у великој мери биолошки, истиче др Гај Лешзајнер, неуролог и аутор књиге Седам смртних грехова: биологија човека (Seven Deadly Sins: The Biology of Being Human).

Лекови за Паркинсонову болест изазивају екстремну сексуалну жељу, на пример, или чак промену сексуалних преференција. Тумори мозга или дегенеративне неуролошке болести које стварају лењост или гордост. Што се тиче гнева, постоје породице са мутацијом гена који се понекад назива „геном ратника“, где су мушкарци изузетно склони агресији и насиљу.

Јасно је да „грешно“ понашање оваквих особа није у потпуности под њиховом контролом. Здравствено стање које се може утврдити у великој мери објашњава зашто су такви какви јесу. Ови случајеви јасно илуструју да промене у структури или функцији нашег мозга може довести до промене у нашим поступцима или особинама личности. И, шире, да су ови аспекти детерминисани унутрашњом неуролошком машинеријом, истиче др Лешзајнер.

Оруђе опстанка

Седам смртних грехова је уткано у мозаик онога што значи бити човек, и то са добрим разлогом. Свака од ових склоности, барем умерено или у специфичним околностима, може се посматрати као оруђе за опстанак. Покрећу их еволутивни императиви.

Без пожуде нам је суђено да се не размножавамо, да изумремо. Похлепа и прождрљивост промовишу акумулацију физичког иметка или калорија, као заштита од глади. Лењост балансира потрошњу енергије са потенцијалном наградом. Али када су ова понашања претерана или неприкладна производе штету.

Сви смо ми негде на спектру сваке од ових особина. Чак и за оне са здравим мозгом, међутим, нетакнуте болешћу или поремећајем, постоје фактори ван наше контроле који утичу на природу онога ко смо и шта смо, додаје др Лешзајнер.

Генетика и васпитање

Многе од ових детерминанти присутне су од зачећа: гени наслеђени од наших родитеља који ће утицати на наш апетит и телесну тежину одрасле особе. Уобичајене варијанте такозваног гена ратника које утичу на наше нивое агресије у каснијем животу чак су прихватане као разлог за ублажавање казне за насилне злочине као што је убиство.

Други фактори могу утицати на развој нашег мозга док смо још у материци. Изложеност тестостерону док наш мозак расте утиче на ниво агресије у каснијем животу; упоређивање дужине кажипрста са домалим прстом даје меру изложености тестостерону у материци. Истраживања на људима рођеним након глади у Холандији 1944-45. показала су да су особе чије су мајке гладовале током ране трудноће чешће биле гојазне одрасле особе, са повезаним медицинским компликацијама.

Чак и након рођења, наш мозак постаје савитљив због наше околине. Изложеност стресном или трауматичном васпитању може да промени развој оних структура мозга које регулишу стварање и обуздавање емоција као што су бес и страх. Наш стил родитељства може подстаћи самопоуздање наше деце, али и њихов ниво нарцизма, облик греха гордости.

Нормално и патолошко

Могло би се рећи да постоји јасна разлика између оних који нису „нормални“ или „здрави“ и осталих. Они са јасном неуролошком болешћу, имају малу или ограничену контролу над својом природом, док остали имају слободну вољу – способност да бирају, да делаују на овај или онај начин – упркос многим факторима ван наше сопствене контроле.

Али линија раздвајања између онога што чини поремећаје организма или мозга и поремећаја „душе“ није статична. У прошлости, многа од тих понашања не би имала медицинско објашњење. Са напретком медицинске технологије, све више људи има видљив физички узрок.

Дакле, у ком тренутку се завршава нормално и почиње патолошко? Када сви ови унутрашњи фактори и фактори околине који обликују структуру и функцију нашег мозга представљају довољно тежак терет да нам одузме способност да испољимо слободну вољу?

Међу научницима или филозофима не постоји консензус о природи слободне воље, било да је сви имамо или је илузија. По свој прилици, као и са суштином седам грехова, наш степен слободне воље такође се налази на спектру, наводи др Гај Лешзајнер.

Међутим, ко би у овом тренутку требало да буде арбитар граница између нормалног и патолошког, биолошког и моралног? Да ли је то лекар, научник, судија, филозоф или свештеник?