Воће, вежбање и пуштање крви: савети за средњовековне путнике како да сачувају здравље

На списку опасности које их могу задесити на путовању, налазиле су се и опасности по здравље: болести, недостатак добре хране и воде, повреде, незгоде и тровања. Средњовековни путници били су врло предузимљиви и иновативни у покушају да остану здрави на дугим путовањима.

Иако се придев „средњовековни“ и даље користи да имплицира заосталост у медицинским и научним знањима, записи о превентивним мерама из тог доба показују нешто другачију слику.

Од доброг сна до 'добрих' пијавица

Један посебно занимљив скуп практичних здравствених упутстава за путнике је “De regimine et via itineris et fine peregrinatium“ („О режиму и начину путовања “). Текст је саставио Адам од Кремоне око 1227–1228. за немачког цара Фридриха Другог, који се спремао да крене у Kрсташки рат.

Несређен и сачуван у једном рукопису, види се да се Адам у великој мери ослањао на Ибн Синин медицински канон из 11. века, који се користио у настави медицине на средњовековним универзитетима.

Адам је саветовао да се пуштање крви (флеботомија) обавља пре царевог путовања, а затим редовно током целог пута, у зависности од „воље и расположења” звезда.

Пуштање крви је било кључно у средњовековној медицинској пракси. Користиле су се пијавице или оштри инструменти налик ножу за пресецање вена и изазвање отицања крви из тела. Пуштање крви је била и превентивна мера, а у случају неких средњовековних верских заједница, било је у склопу монашког телесног прописа и дисциплине.

Посветивши неких 25 поглавља свог текста флеботомији, Адам се ослањао на идеју да ће пуштање крви регулисати телесне сокове (четири течности за које се сматра да чине тело: крв, жута жуч, црна жуч и слуз), избацујући „лоше” и враћајући тело у равнотежи да се припреми за здраво путовање.

Мада је концепт о четири телесне течности модерна медицина напустила, пуштање крви и „терапија пијавицама“ и даље се спроводи у неким медицинским установама за посебне намене.

Адам је саветовао да сви путници морају да воде рачуна о инструментима за пуштање крви – посебно пијавицама – док су на путу. У његовим рукописима се налази и упозорење како разликовати добре пијавице (округле и сјајне) од лоших (црне или плаве боје и пронађене у близини смрдљиве воде).

Такође је дао пажљива упутства о десалинизацији воде, као и савете о исхрани (што сличнијој путниковој кућној исхрани, са доста воћа и поврћа), важности одмора и адекватног сна и важности редовног купања.

Дизентерија је била добро позната опасност на путовањима, посебно за крсташе, а Адамов водич је одражавао жељу свих путника да је избегну и одрже дигестивни тракт у равнотежи.

Балансирање тела и духа

За путнике је било посебно важно знање о водоснабдевању. Један водич за ходочаснике обавестио је путнике да је један од најбољих извора воде у светој земљи недалеко од Хаифе, у данашњем Израелу.

Теодорихов водич за Свету земљу подсетио је путнике да у Јерусалиму нема друге воде осим кишнице коју су становници сакупљали и чували у цистернама за свакодневну употребу.

Средњовековни путници су такође подсећани да посебно воде рачуна о својим стопалима. Године 1260. Винсент од Бовеа је дао упутства путницима како да користе облоге (облоге за ране) направљене од уља, биљака и живог сребра (живе) за спречавање и лечење пликова – најчешћем проблему са којим су се суочавали ходочасници који су пешке преваљивали велике раздаљине.

Адам од Кремоне је предложио путницима како да ускладе темпо хода, посебно на непознатим и грубим путевима.

Укупна корист од вежбања је и у то доба била генерално схваћена. Проповедници као што је Жак де Витри саветовали су своје парохијане да покрет чини тело здравим и физички и духовно, тако да га треба редовно предузимати пре и током путовања.

Различите климе и средине значиле су и сусрет са опасном фауном. Речено је да је Света земља дом отровних змија. Зато су ходочасници са собом носили теријак, противотров за случај да их уједе змија, који је делимично направљен од змијског меса и гутао се или мазао на рану.

За оне који доспеју у Египат, савет је био да се чувају крокодила против којих није било противотрова, али су бар знали да морају бити на опрезу.

Средњовековни путници нису у потпуности препуштали своју судбину божјим рукама. Чак су и крсташи предузели мере предострожности како би уравнотежили телесно и духовно здравље пре и током својих путовања.

Исповедали су грехе, тражили благослове да заштите своју имовину и пртљаг и носили са собом привеске и амајлије за које се сматрало да обезбеђују „здравље тела и заштиту душе“, како је објашњено у једном италијанском спису из 12. века.

Ова „божанска заштита“ ишла је уз нешто практичнију бригу о телу – у складу са холистичким погледима – у здравом телу, здрав дух.

Као и ми данас, средњовековни људи су користили знање које су имали и трудили се да одрже добро здравље у често веома тешким условима. Средњовековна историја нас подсећа да се и тада знало за превенцију, а не само лечење.