Смањује ли нам се заиста ионако кратак распон пажње
Задржати фокус постаје све тежи задатак у доба екрана и мобилних телефона, чија нас обавештења прекидају у свим пословима и активностима. Ипак, да ли се распон наше пажње константно и неповратно смањује или само треба да направимо паузу како бисмо одморили преоптерећене когнитивне ресурсе?
Пре скоро деценију, чланак у магазину Тајм постао је виралан када је објављено да људи имају краћи распон пажње од златне рибице – у просеку само осам секунди.
Иако је ово нетачно (тврдње аутора засноване су на малом узорку веб-корисника и тренутно је немогуће измерити распон пажње златне рибице), запажања о нашим искуствима, повећање стопе дијагнозе АДХД-а (хиперактивни поремећај недостатка пажње) и наставници који упозоравају на све већу неспособност ученика да се фокусирају, могу нас навести да верујемо да је наша пажња угрожена у доба дигиталних информација. А шта наука каже на ову тему?
Шта је уопште распон пажње?
Уопштено говорећи, пажња се односи на усмеравање наше свести. У нашој свести можемо истовремено да задржимо одређену количину информација, тако да то подразумева фокусирање ограниченог когнитивног ресурса на одређени стимуланс или више њих, док се други искључују.
Пажња је концепт који подразумева више аспеката, али када говоримо о распону пажње, генерално мислимо на „одрживу пажњу“ или „истрајност пажње“. Ово је дужина времена у којој можемо да усмеримо нашу свест на дати стимуланс – задатак, објекат, идеју или чак особу и то без губљења фокуса.
Да ли се наш распон пажње заиста смањује?
Иако постоји огроман јаз у знању када је у питању мерење распона пажње током времена, посебно код оних у периду који претходи тинејџерском добу и адолесцената, рад докторке Глорије Маркс, ауторке књиге Распон пажње (Attention Span, 2023) нуди известан увид.
Истраживање др Маркс показује да се у просеку дужина времена задржавања људи на једном екрану рачунара пре него што пређу на други смањила са 2,5 минута на 47 секунди у последње две деценије.
У другој студији, у којој је коришћена технологија снимања екрана за анализу времена проведеног испред екрана мобилног уређаја, истраживачи са Државног универзитета Пенсилваније и Универзитета Станфорд открили су да је медијални број пута употребе телефона код учесника 228.
Штавише, у просеку је свака сесија трајала само 10 секунди. Ови бројеви нам дају назнаке шта се дешава са нашом пажњом. Иако је из овог истраживања тешко дефинитивно рећи да ли се наш распон пажње заправо смањује, неке закључке можемо извући.
Када је наша пажња поремећена, наша способност учења је нарушена јер нови објекат нашег фокуса омета меморијско кодирање, што је начин на који чувамо информације у меморији. Кодирање захтева довољно ангажовања око датог објекта да би се те информације преместиле из краткорочне меморије у дугорочну меморију, тако да ако се стално бавимо новим стварима током овог процеса, наше ангажовање – а самим тим и наше учење – пати.
Наши когнитивни ресурси су ограничени, па иако можда мислимо да обављамо више задатака док радимо и одговарамо на текстуалне поруке у исто време, ми заправо само брзо прелазимо са задатка на задатак, док претходни привремено паузирамо.
Пребацивање на други задатак има високу цену. Др Маркс процењује да нам је у просеку потребно 25 минута да се вратимо првобитном задатку када смо прекинути.
Марксова нуди аналогију са белом таблом: када започнемо задатак, прикупљамо информације које су нам потребне за тај задатак на нашој интерној белој табли, што је ограничен простор који имамо за нашу радну меморију. Када нас нешто прекине или када се пребацимо на неки други задатак, морамо да избришемо све и поново испунимо таблу информацијама потребним за нови задатак, а затим да је избришемо и поново испишемо да бисмо се вратили првобитном задатку, и тако редом док не завршимо оба задатка. То јест, све задатке.
Што више морамо да пишемо и бришемо по нашој табли, то је већа цена когнитивних ресурса и мање смо фокусирани или продуктивни.
На нашу пажњу утиче наше окружење. То је добро познато онима који желе да их приметимо у доба економије пажње. Од тих 228 пута колико су људи пута посегнули за својим телефонима у студији научног тима из Пенсилваније и са Станфорда, 34 одсто времена посветили су друштвеним мрежама.
Постоји добар разлог за ово – познат као допаминска петља друштвених медија. Обавештења (познатија као нотификације) активирају награђивање у нашем мозгу, ослобађајући допамин (неуротрансмитер „задовољства“) и мотивишу нас да се враћамо по још у цикличној петљи.
Због тога ћете можда осетити потребу да проверите свој телефон чак и ако нисте примили обавештење – ваш мозак тражи тај допамин.
Како можемо да повећамо распон пажње?
Иако на нашу пажњу може утицати доба информација у којем живимо, важно је препознати да је на крају ипак на нама да одаберемо како ћемо усмерити свој фокус.
Стога је боље поставити питање – Како можемо имати већу контролу над нашом пажњом?
Обратите пажњу на пажњу
Постоје неки докази који указују на то да се распон пажње у просеку смањује, али то може рећи више о нашим окружењима која се развијају него о нашој стварној способности да задржимо пажњу. Иако постоје ствари због којих је мање или више тешко да останемо фокусирани, на крају крајева, ми имамо моћ над начином на који одлучујемо да усмеримо своју пажњу.
За оне који су забринути, постоје доказани начини за побољшавање контроле над нашом пажњом, а требало би подржати у томе и оне који су од почетка живота у контакту са дигиталним просторима.
Коментари