Може ли стид да нас учини бољом особом

Сећате ли се шта је био последњи разлог због којег сте се постидели. Можда сте заборавили да честитате рођендан мајци, слагали да сте нешто урадили, или сте се стидели на свадби пријатеља јер нисте могли да приуштите себи нову одећу. 

Стид се јавља у свакодневним ситуацијама, или може бити много присутнија емоција која потпуно замрачује наше виђење самих себе. Британски клинички психолог Питер Фонађи назвао је стид „осећњем којим уништавамо самог себе“. Стога није изненађујуће да када је особа склонија овој врсти осећања, буде у већем ризику од анксиозности или депресије. „Једна ствар коју стид често чини је да подстакне људе да желе да се сакрију, да побегну, да у суштини желе да потону у земљу и нестану“, истиче психолог Џун Прајс Танги у интервјуу за Америчко удружење психолога.

Уколико откријете да вас стид често прогања, могло би вам бити од помоћи да преформулишете како гледате на њега, чему служи и његов извор. Код већине људи стид је одговор на уочене судове других, древна филозофска традиција конфучијанизма карактерише стид другачије. У конфучијанизму, стид је кључно средство које нас води ка свом најбољем ја, а имамо више моћи над њим него што смо тога свесни.

Ове конфучијанске перспективе могу променити начин на који размишљате о срамоти.

Стид нам може помоћи да постанемо бољи људи

Конфучијанизам је био кинеска филозофија усредсређена на друштвене и етичке вредности. За њене принципе знамо захваљујући збиркама дијалога и прича о филозофу Конфучију и његовим следбеницима Менцију и Сјинцуу.

Сва тројица су говорила о срамоти, али не као потпуно лошој ствари.

Четири најважније врлине биле су добронамерност, праведност, мудрост и пристојност, према Менцију. Свака од њих је била заснован на некој врсти емоција или става, објашњава професор Брајан В. Ван Норден. Доброчинство је засновано на саосећању за патњу других, на пример.

Праведност је повезана са нашим осећајем стида. Стид би могао да води човека ка праведности. То није било нешто што вам се догодило или што је изазвао неко други, већ емоција коју сте гајили, напомиње Јинг Ирис Ху, филозоф са Универзитета Конкордија.

Стид настаје када препознамо недостатак у нашем карактеру. Можда нас је срамота када се на неки начин продамо, каже Ван Норден, или када постоји несклад између наших моралних стандарда и наших поступака. Други примери квалитета стида који се помињу у конфучијанским текстовима укључују изговарање онога што не мислите, претерано ласкање без искрености или покушај да будете нечији пријатељ „иако гајите злу вољу према њима“.

Имамо више контроле над стидом него што мислимо

Стид помаже да побољшамо свест о томе шта је исправно, а шта погрешно, али то не значи да треба да га осећамо све време.

Конфучијански текстови су подстицали људе да негују сопствени осећај стида тако што сами одређују шта раде и због чега не осећају стид.
Менцу је испричао причу о просјаку који одбија да прихвати храну од некога ко га вређа због његове одрпане одеће. Ово илуструје идеју да чак и када неко тврди да је неки ваш аспект срамотан, не морате да се стидите.

Конфучијанци су тврдили да оно чега су се људи конвенционално стидели, као што је сиромаштво или низак друштвени статус, заправо нису мане. Сјинцу је направио разлику између две врсте стида: стида због површних ствари, као што су богатство или одећа, и искренијег стида који долази из нас самих ако радимо нешто против сопствених вредности. Просјак се можда стиди, али то није прави стид који открива недостатак карактера.

„Сматрам да је то веома охрабрујуће и ослобађајуће: знајући да је у реду осећати се тако, али и знати да то није права врста срама“, истиче Јинг Ирис Ху.

Ако имамо већу контролу над тим када осећамо стид, то нам може помоћи да се супротставимо неразумним или супресивним стандардима. Ово је кључно када се понекад наши морални ставови разликују од друштвених норми, на пример, ако се жена стиди због тога како је обучена или се особа стиди због своје сексуалности. Ово је лакше рећи него учинити, признаје Ху. Ако се стално суочавате са опресивним стандардима, тешко је, а понекад и немогуће, не осећати стид.

Стид изводи сложен плес између појединца и друштва. То је део нашег индивидуалног моралног пејзажа, али се формира кроз наше реакције и учешће у друштвеним нормама и вредностима. Али следбеници Конфучија су инсистирали на томе да имамо извесну аутономију над стидом.

Срамота се не може лако категорисати као позитивна или негативна

У првом тренутку стид се тешко доживљава, али дугорочно гледано, може нас навести да се понашамо на начин због којег ћемо бити поносни у будућности. „Омогућава вам да постигнете морални напредак“, каже Ђингји Џени Џао, филозов са Нидам рисрч института у Кембриџу, и ауторка дела Аристотел и Сјинцу о стиду, моралном образовању и добром животу. „То је једна од основних карактеристика људског бића.“

Конфучијанци нам не би саветовали да се ваљамо у стиду; они би предложили да га користимо како бисмо постали боља особа. „Могли бисмо да упоредимо стид са болом“, напомиње је Ху. „Никад нам не прија, али понекад је веома користан.“

Када покушавате да одлучите шта да радите, стид може бити користан морални компас. „Запитајте се да ли би ме било срамота да будем таква особа?“ саветује Ван Норден. „Да ли би ме било срамота да ово урадим? То вас може спречити да урадите погрешну ствар.“

Стид је неопходан за раст

Живот без стида је немогућ, а није ни пожељан. Ако стид траје дуго, то је или зато што имате неки друштвено неприхватљив аспект који не можете да промените, па стога можда не вреди да се стидите због тога, или настављате да радите нешто што је противно вашим моралним вредностима а „нисте уложили истински напор да промените тај део себе који сматрате срамотним“, каже Ван Норден.

Ипак, конфучијанци су признавали да људи праве грешке. Срамота није ту да нас казни зато што нисмо савршени – то је знак да је време да се поправимо. Сматрали су да је одлучивање о томе шта радимо и због чега се не стидимо део нашег развоја као особе.

Овај процес није требало да се деси преко ноћи. Постоји бајка о сељаку који није био много паметан. Био је забринут што његове биљке не расту довољно брзо, па их је вукао како би им помогао да постану више. Хвалио се сину, који је све усеве пронашао осушене у пољу – извађене из корена.

То је „метафора за морални развој“, наглашава Ван Норден. „Желите, али не можете себе да натерате да растете брже него што сте у могућности.“

Ово је такође оптимистичан закључак конфучијанаца: сви смо способни за бољитак. „Немојте мислити о себи као о непроменљивој ствари која се никада не мења“, наглашава Џао. „Напротив, стид нам помаже да преиспитамо шта је пошло наопако – да сачувамо добро и да се решимо лошег.“