Да ли бисте живели са холограмом идеалног партнера

Савремена уметница, Алисија Фрамис, Каталонка која живи и ствара у Амстердаму увелико дизајнира своју хаљину и одело за свог изабраника, а на менију свадбеног ручка ће бити молекуларна храна. Оно што је посебно изазвало пажњу светске јавности је њена порука да је боље бити са неким ко одговара по свему вашим мерилима, него да остарите сами.

Како напомиње гост Јутарњег програма, психотерапеут Небојша Савић, ово се пре може посматрати као врста уметничког перформанса него као психолошка студија случаја. Али с обзиром на то да технологија има све већи уплив у све сфере нашег живота можемо очекивати овакве и сличне приче.

„Човек се рађа са неким базичним потребама, и то што је психологија годинама говорила, сад је научно доказано, да су то неке потребе које сви имамо. Потребе да будемо прихваћени, да будемо вољени, потребе да имамо квалитетне односе са другим људима. Тако да би са те стране ово могли да посматрамо као једну чежњу да остваримо један блиски однос са партнером који нама одговара“, додаје психотерапеут.

Та особа у холограму би требало да буде најбоља варијанта свега онога што је уметници потребно, али то у суштини значи бег из реалности у виртуелни свет где је све савршено, истиче Савић.

„Некако ми живимо у неком свету где сви желимо да будемо срећни и само су добре вести добродошле. Тако да бежимо од старости, болести, проблема, усамљености а виртуални свет је савршен и онда те потребе на такав начин покушавамо да испунимо. Покушавамо јер ипак живи контакт је нешто што технологија и ма како паметна вештачка интелигенција, живи контакт ништа не може да замени“, наглашава гост Јутарњег програма.

Највећи број коментара на објаву познате уметнице говорио је да иза тога стоји једна усамљена особа, али и да јесте тако, она није усамљена у својој усамљености. Много је таквих особа и у нашем друштву али и шире посебно под утицем технологија.

Технологија и промене у комуникацији 

Технологија доноси промене у свим сферама и те промене не морају бити лоше. Међутим дошло је до једног парадокса, да технологија која је у ствари требала да нам помогне да се боље и лакше повезујемо, често нас води у усамљеност и неку врсту изолације, подсећа психотерапеут.

„Мобилни телефон је, у ствари, можда, највећи парадокс јер то је нешто што треба да нам омогући комуникацију, да нас повезује, у ствари, нас раздваја. Технологија нам на крају одузима време. Тако да, неколико сати дневно људи проводе на друштвеним мрежама, гледајући мобилни телефон, уместо да развијају свој партнерски однос“, каже Савић.

Друштвене мреже откривају, али и покривају доста тога. На неки начим ми креирамо ту нашу стварност, наше профиле, делимо ствари, али ми филтрирамо ствари које постављамо на друштвеним мрежама. Тако да то, у ствари, није реална слика једног правог живота, напомиње психотерапеут. Друштвене мреже нам омогућавају увид у друге животе, али ту увек може да дође и до злоупотребе.

„Али оно што је јако битно јесте да наша комуникација кроз технологију је ограничена. Зато што, технологија нам омогућава брз приступ информацијама, забави, комуникацији. Али, на пример, ако пошљете СМС поруку Видимо се после посла - то може да буде пријатељска порука, може да буде непријатељска. Иза тога, можда стоји нека љубав, ишчекивање, жеља. Е сад, технологија не може да пренесе говор тела, тон гласа, израз лица, а то у ствари прави и гради блискост међу људима.“

Квалитет односа је мера квалитета нашег живота

„Ако смо у добром односу са собом, ако смо у добром односу једни са другима, у задовољавајућем односу, онда имамо одређени квалитет живота. Међутим, ако су ти односи поремећени, онда не можемо да будемо задовољни квалитетом нашег живота. Тако да, улагање у односе је добра инвестиција. Технологија има место у томе, али технологија није све“, напомиње гост Јутарњег програма.

Наравно, потребно је проводити квалитетно време у коме ћемо се слушати и гледати са неподељеном пажњом, додаје психотерапеут. То не мора да буде дуго, али битно је да се одржи континуитет и да делимо ствари које нам се дешавају у животу.

„Да делимо како се осећамо, шта нас боли, шта нас плаши, шта нас чини радосним, шта волимо. Значи, кад престанемо да делимо ствари један са другим, почиње та један процес који се зове удаљавање и који је у почетку емоционално удаљавање, веома тешко приметити. Обично се примети већ кад се створи један јаз између брачних партнера, па онда постављамо питања где су емоције, да ли се још увек волимо, може ли ово да се врати и сличне ствари“, објашњава Небојша Савић.

Људи који имају озбиљан проблем у браку, прво што помисле јесте реченица да ли је наш однос дошао до тачке од које нема повратка, напомиње брачни терапеут. Међутим, то је погрешно питање. Право питање је шта нас гура до те тачке од које нема повратка?

„Када то препознамо и када се тиме позабавимо, онда има шансе да живимо један испуњен и задовољавајући брачни живот“, каже на крају гостовања у Јутарњем програму психотерапеут Небојша Савић.