Зашто се и после више година стидимо када се сетимо неких непријатних ситуација

Зашто нам се те непријатне успомене тако без повода појављују у глави? Како то да се и даље стидимо, када је то већ далека прошлост? На та питања покушава да одговори професор Дејвид Џон Халфорд, клинички психолог.

Како се изненада сетимо неких догађаја?

Постоје два начина присећана на искустава из прошлости.

Један начин је сврсисходан и добровољан. На пример, ако покушате да се сетите шта сте радили јуче на послу или шта сте ручали прошле суботе. То подразумева намеран и напоран процес током којег покушавамо да освежимо памћење.

Други начин је ненамеран и спонтан. То су сећања која нам се само створе у глави и често могу бити нежељена или непријатна. Дакле, одакле долази ова друга врста сећања?

Део одговора лежи у томе како су сећања повезана једна са другима. Тренутно стручњаци мисле да су наша прошла искуства похрањена у повезаним мрежама ћелија у нашем мозгу, које се називају неурони.

Ови неурони развијају физичке везе једни са другима кроз информације које се преклапају.

На пример, сећања могу да имају неку врсту контекста (различите плаже на којима сте били, ресторани у којима сте јели), да се јављају у сличним периодима живота (детињство, средњошколске године) или да се емоционално и тематски преклапају (када смо волели или се свађали са другима).

Иницијалну активацију сећања могу покренути спољашњи стимулуси из околине (призори, звуци, укуси, мириси) или унутрашњи стимулуси (мисли, осећања, физичке сензације).

Једном када се активирају неурони који садрже ова сећања, већа је вероватноћа да ће повезана сећања бити позвана у свест.

Пример може бити пролазак поред пекаре, мирис свежег хлеба и спонтана помисао на прошли викенд када сте кували ручак за пријатеље. Ово би онда могло да вас подсети на догађај када вам је изгорео тост и кућа била пуна дима.

Неће свака ситуација призвати нека сећања, а понекад нам и везе између успомена можда неће бити сасвим јасне.

Зашто нам сећања буде иста осећања?

Када нам неки давни догађаји падну на памет, често доживљавамо и емоционалне одговоре на њега. У ствари, невољна сећања имају тенденцију да буду негативнија од добровољних. Негативна сећања такође имају јачи емоционални тон од позитивних.

Људи су више мотивисани да избегавају лоше исходе, лоше ситуације и лоше дефиниције себе него да траже добре. Ово је вероватно због нагона за самоодржањем – физички, ментално и друштвено.

Дакле, невољна сећања могу учинити да се осећамо акутно тужно, узнемирено, па чак и да се стидимо.

На пример, сећање које укључује срамоту или стид може нам указивати да смо урадили нешто што би други могли сматрати неукусним или негативним, или да смо на неки начин прекршили друштвене норме.

За нас је важно да ове емоције поново доживимо и да учимо из наших сећања и ових емоционалних одговора, како бисмо се другачије понели у наредним сличним ситуацијама.

Да ли се ово неким људима чешће дешава него другима?

Све је то у реду и добро, и углавном смо у стању да се сетимо своје прошлости и да доживимо емоције без превише проблема, али неким људима се то може дешавати чешће него другима, и са много јачим емоцијама.

Једна од претпоставки зашто долази до тога, на основу истраживања, је сте усклађеност памћења са расположењем. То значи да је већа вероватноћа да нам се враћају успомене које су у складу са нашим тренутним расположењем.

Дакле, ако сте тужни, вероватно ћете се сетити успомена везаних за разочарања, губитак или стид.

Осећате ли се анксиозно или лоше због свог тренутног стања, већа је вероватноћа да ћете се сетити времена када сте били уплашени или несигурни.

Код неких поремећаја менталног здравља, као што је велика депресија, људи се чешће враћају на успомене које изазивају негативна осећања. Негативна осећања су релативно јача, и то осећање срама или туге ови људи доживљавају као чињенице које их дефинишу као особе. То јест, осећања постају чињенице.

Још једна ствар која је вероватнија код неких поремећаја менталног здравља је руминација. Када размишљамо, стално размишљамо о негативним прошлим искуствима и о томе како се осећамо у вези са њима.

На површини, функција размишљања је да покуша да „разради“ оно што се догодило и научи нешто или реши проблем како се ова искуства не би поновила.

Иако је ово у теорији добра идеја, када размишљамо, заглавимо се у прошлости и поново доживљавамо негативне емоције без много користи.

Не само то, већ то значи да та сећања у нашим неуронским мрежама постају чвршће повезана са другим информацијама и још је већа вероватноћа да ћемо их се тада нехотице чешће сећати.

Можемо ли зауставити негативна осећања?

Добра вест је да су сећања веома прилагодљива. Када се сећамо, можемо да размотримо и променимо своје мисли, осећања и процене из прошлих искустава.

У процесу који се назива „поновно консолидовање“, промене се могу направити тако да следећи пут када се то сећање призове оно буде другачије од онога што је некада било и има промењен емоционални тон.

На пример, могли бисмо да се сетимо времена када смо били забринути због теста или интервјуа за посао који није прошао тако добро и због чега смо били тужни или постиђени.

Размишљање, разрада и преобликовање тог сећања могу укључивати издвајање неких његових аспеката који су добро прошли, интеграцију са идејом да сте приступили изазову иако је био тежак, и подсећање себе да је у реду осећати се анксиозним или разочараним због тешкоћа, као и да нас то не чини неуспешном или лошом особом.

Кроз овај процес преписивања искустава на начин који је разуман и саосећајан, њихова истакнутост у нашем животу и самопоимању може се смањити, а наше благостање се може побољшати.

Што се тиче размишљања, једна стратегија заснована на доказима је да препознате када се то дешава и покушате да урадите нешто што ће вам одвратити пажњу (на пример, радите нешто рукама или се фокусирате на призоре или звукове). Ово преусмеравање пажње може довести до кратког споја у размишљању и навести вас да радите нешто корисније.

Све у свему, запамтите да, иако ће нам наш мозак дати мале подсетнике на наша искуства, не морамо да будемо заглављени у прошлости, закључује професор Халфорд.