Девет милиона људи у граду дугом 170 километара – да ли је свет спреман за линеарну метрополу

„Савременом граду је потребан потпуни редизајн“, наводи се у опису пројекта града за девет милиона људи, дефинисаном као „револуција у урбаном животу дуга 170 км, која штити природу Земље, истовремено стварајући удобност“.

Пројекат је најновија архитектонска фантазија која се појавила из маркетиншке машине краљевине Саудијске Арабије – укључује микроклиму, неутрални угљен-диоксид, вештачку интелигенцију...

Градски стаклени зидови од 500 метара су поред бујних висећих вртова, украшених фасада, рајских тераса, кањона и језера, док све функционише као један суперкомпјутер, уз осигурану безбедност.

Армија консултаната задужених за рад на Неому, урбаном региону вредном 500 милијарди долара чији је део Лине, састоји се не само од урбанистичких планера већ и од бројних дигиталних уметника из индустрије специјалних ефеката.

Према Блумберговом извештају, они укључују Оливијеа Прона, дизајнера који је помогао у стварању изгледа Марвелових филмова и футуристу Џефа Џулијана, који је такође радио на апокалиптичним приказима.

Порекло снова о линеарном граду обично се приписује шпанском урбанисти Артуру Сорији и Мати, који је први артикулисао концепт пре 140 година. Пишући 1882. године у мадридским новинама Ел Прогресо, он је тврдио да би „скоро савршен" тип града био „једна улична јединица ширине 500 метара, која би се по потреби протезала од Кадиза до Санкт Петербурга, од Пекинга до Брисела". 

Његов Сиудад Линеал је замислио урбане функције одвојене у тракама са обе стране централног булевара и трамваја, „за сваку породицу своју кућу, за сваку кућу воћњак и башту", урбану траку изоловану шумом са обе стране.

Отишао је у својој замисли толико далеко да је основао трамвајску компанију и купио земљиште на периферији Мадрида како би тестирао своју теорију. Али околне вредности земљишта су убрзо постале ван финансијског домашаја, а његов експеримент је постепено „прогутао" град.

Трагедија па фарса 

Ако се историја понавља прво као трагедија, а затим као фарса, први трагични покушај да се крене Соријевим стопама догодио се 1910. у Сједињеним Државама. Те године Едгар Чемблес је узео мапу и лењир и нацртао праву линију од обале Атлантика до планина Алегени у Западној Вирџинији, затим до Мисисипија, преко прерија до Стеновитих планина и доле до плажа Пацифика . Његова линија представљала је стазу непрекидне улице са двоспратним кућама, која ће бити изграђена на врху троспратних железничких пруга, са шеталиштем дуж кровова, остављајући нетакнута пространства села која се протежу километрима около са обе стране.

„Градског радника бих окружио дрвећем и травом, шумом и ливадама, а фармера свим предностима градског живота - ја сам измислио Роудтаун."

Баш као и саудијска Линија, Роудтаун је био заснован на привлачности погодности и идеји да би неуредност и хаос великог града могли да се „угурају" унутар јединствене, траке, са „смањеном станарином, минимизираним порезима, без сиротињских четврти".

Роудтаун је са ентузијазмом подржао Томас Едисон, који је донирао своје патенте за темељ од ливеног цемента. Али, шира подршка је била неизбежна. Ипак, Чемблес је наставио да промовише свој пројекат у наредне две деценије, уврштавајући свој план на такмичење Светског сајма у Њујорку 1939. године. Ипак, свеје остало на плановима, аутор је извршио самоубиство 1936.

Одбацивање централизованог града као производа капитализма 

Идеја о линеарном граду такође се примала међу архитектима Совјетског Савеза вођена веома различитом идеологијом. Михаил Окитович, конструктивистички теоретичар и урбаниста, одбацио је централизовани град као производ капитализма. Уместо тога, заговарао је идеју „дисурбанизма", зацртавајући градове у облику дугих трака децентрализованог развоја, као средство за насељавање пространог руралног залеђа земље самодовољним насељима.

Станови би били распоређени дуж линеарних рута, са заједничким ресторанима, објектима за слободно време и центрима за запошљавање на главним раскрсницама путева.

Окхитович је своје идеје ставио на пробу 1930. године, на конкурсу за Магнитогорск, индустријски град који је добио име по својој „магнетној планини" руде гвожђа. Замислио је мрежу од осам трака дугих 25 километара, дуж којих би градски радници живели у појединачним „кућицама".

Али Окитовичево дисурбанистичко размишљање је одбачено као економски осакаћено и политички опасно. Политбиро га је укорио што је говорио против стаљинистичког „култа хијерархије" и послат у гулаг, где је погубљен 1937.

Док је Чемблес маштао о Родтауну у Америци, а Окитович замишљао урбане траке како се вијугају кроз планине Урала, швајцарско-француски архитекта Ле Корбизје, маестро мегаломанских урбанистичких планова, био је заузет нацртима сопственог линеарног града. Године 1931, да би обележила стогодишњицу француске владавине у Алжиру, колонијална влада је представила нови план града за главни град Алжир.

Ле Корбизје је то видео као прилику, смислио је План Обус, крајње невероватну шему која је укључивала огроман уздигнут аутопут који се вијуга између брда, са 14 спратова стамбених објеката за радничку класу, са простором за 180.000 људи .

Ипак, његове амбиције остале су само - амбиције.

Упркос овим неуспесима, „линеарна градска грозница" се вратила 1960-их, подстакнута таласом послератног техно-утопијског оптимизма и чврстим уверењем да инфраструктура може да излечи болести пренасељене метрополе.

Јапански архитекта Кензо Танге је 1961. године на националној телевизији представио своју шему за будућност Токијског залива и на тај начин изазвао међу архитектама жеђ за мегаструктурама које ће трајати наредне две деценије.

Он је предложио „градску кичму" дугу 80 км која се протеже преко залива, са градским модулима повезаним са три нивоа кружних путева, и модуларним зградама причвршћеним за костур аутопута. Као и са Родтауном пре њега, Тангеов план се заснивао на чврстом уверењу да ће комуникација и мобилност неизбежно обликовати будући град у линеарном облику.

„Масовна комуникација ослободила је град окова затворене организације и мења структуру самог друштва. То је артеријски систем који чува живот и људски погон града, нервни систем који покреће његов мозак. Мобилност одређује структуру града", објашњавао је свој пројекат, али су његови предлози су остали на папиру.

Од Бостона до Вашингтона 

У САД, 1965, млади архитекти Питер Ајзенман и Мајкл Грејвс замислили су линеарни град који би се протезао све од Бостона до Вашингтона, изграђен на аутопутеваима са више спратова. Визија архитеката је укључивала пар блокова, један за индустрију, други за становање, канцеларије и продавнице. Идеја је, написали су, била да се ови урбани „коридори" споје са постојећим градовима од Мејна до Мајамија, као карике у бескрајном ланцу.

„Коначни резултат би могао да буде систем који би истовремено послао најдужу структуру направљену од човека икада виђену на земљи да се вијуга преко њених хоризоната, и у исто време омогућио извођење већине урбаних активности на удаљеностима у којима човек ужива", писало је тада у часопису Лајф. У чланку се напомиње да би линеарни облик „избегао било какве саобраћајне гужве у граду".

Да ли ће Линија успети за разлику од других линеарних градова који су остали на нивоу нацрта, снова и маштања, или ће се поновити грешке из прошлости... У пустињама северозападне Саудијске Арабије већ се из ваздуха види слаба линеарна бразда. Време ће показати да ли ће постати нешто више од тога, или ће остати - линија у песку.